Kad zvono utihne



Nalazim se u porti manastira Savina. Ponosno uzdignut, beo, s namerom da dotakne nebo, pod svoje okrilje prima dobronamernike. Njegovom hladovinom i mirom odzvanjaju misli pesnika, ratnika, stradalnika, onih koji su voleli svojе na svome, tiho ili glasno pevali i pripovedali priče o vrednostima postojanja čovekovog.
Pored ulaza, s leve strane, pogled se zadržava na ponosnom liku stradalnika. Žrtva stopljena sa žrtvama mnogih pokolenja iz ratova vođenih za slobodu. Uzvišena. Zadržavam suzu, poklanjam se Njegovom Veličanstvu Kralju Aleksandru Karađorđeviću.
Da li magijom visokih borova i čempresa koji su videli i pamte mnogo, vetrovom tihom uspavankom koja tka na nečujnom razboju, morem koje šumom poznaje dešavanja od iskona, pa se osmelilo da otkrije tajne, ili pak onim lakim letnjim povetarcem spuštenim s Lovćena, do mene je dopro glas:

Da, ja sam.
Ovde.
Spreman da čuvam večnost. Okićen lovorima i čkaljkem. Podignut na pijedestal i razapet na krstu. Poštovan i hvaljen. Voljen i omržen.
Da li je ikada živeo čovek koji je svojim delima mogao svima i svakome biti mio?
Kako sam mogao ja, smrtnik, s krunom otežalom od smelosti i dobročinstva slavnih predaka, biti izuzet, pošteđen?
Stavljen na tron, a biti bez ideala, bez svetlosnih najudaljenijih zvezda, bez grehova?
Gledao sam mulj, blato i svetlost na jutarnjoj rosi, kapi srpske krvi na zavojitim planinskim putevima, stradao sam i uzdizao se do samih nebeskih visova nošen snagom roda.
Možda je moj greh što sam sledio ideale, nadao se da će sve biti u sjaju i dobroti, da će se poštovati I mariti za čast, a teško stečena sloboda imati samo jednu onu najsvetliju tačku. Želeo sam da otvorim novi put mira i prijateljstva, da u svojim rukama nosim ravnicu, brda, planine i more. Da ih začinim ovom mojom srpskom krvlju, pa da zajedno narastamo i stvaramo dobrobit.
Upozoravaju me, mole, ne razumeju moje duhom jedinstva obojene želje. Stvorio sam u ljubavi i miru, za ljubav i mir.
Moja putovanja su trajala i traju, bez njih ne mogu, sastavni su deo mene, utkane u vene i srce ovo čistotom obojeno.
Kroz beskraj, kroz predele obrasle trskom, čkaljem, visokim borovima ili mediteranskim rastinjem. Meni je svejedno. U mojoj duši svi imaju jedanko mesto. Verujem u čoveka, iskrenost , poštenje. Ne želim da primim saznanje o tome da mi se sprema zlo.
Ne razumeju moju želju za lepotom i osmehom čoveka pored puta.
Spremao sam se za put s istom strašću.
Uživao sam u vezenim košuljama srpskih seljaka, gledao sam njihove ruke sa ćilibar žuljevima na dlanovima. Držao je taj seljak i pušku i ženu. Kosio nepregledne livade na čijim su se krajevima gordo dizali krajputaši ispod kojih su u beskrajno trajnom snu zaspali srpski ratnici. Telio je seljak krave. Znanje svoje, primljeno kroz vreme prvog seljaka otrgnutog s rodne grude, da pod svojim opancima oseti stradanje i led visokih planina, davao je nesebično.
Radovao sam se buketu poljskog cveća i okasnelom bosiljku čiji se miris nadaleko pružao i savakim udahom budio i obnavljao u meni pritajeni bol.
Šta su proroci i proročice? Šta su predskazanja?
Nestaju pred obrisima vrednog srpskog seljaka, brata mog po oružju.
Otvarao sam škole da se prosveti ovaj ratovima izmučeni narod. Dočekan sam kliktajima slobode i pesmom obojenom limunovim cvetom. Dodirivao sam nebo i tlo solunsko svakoga puta, uzdizao se iznad mora i zaranjao u njegove dubine. Želeo sam da podignem iz sna ovu zemlju i ljubljeni narod.
Gde je greh?
U Ujedinjenju?
Onda je to teret na mojoj duši. Želeo sam da istog korena ljudi, žive u jednoj državi. Da ona bude po slozi prva iznad prvih. Da bude po mojoj meri.
Vreme će pokazati.
Ovo je put. Nova staza. Kažu: ,,
-Ne idite!
Lako je reći.
Nemam straha, nemam senki u umu.
Sećam se kada sam nekada davno na školovanju upoznao staru arapsku priču O čoveku I Smrti:
Kada je čovek ušao u han, video je smrt za stolom. Uplašio se, kao lud podegao u pustinju. Dugo je jahao kroz peščane dine izbegavajući karavane, plašeći se i ljudske senke. Kada je najzad stigao do udaljene oaze i sjahao, smrt ga je čekala na bunaru. Upitao ju je otkuda ona tu kad je pobegao od nje iz starog hana? Odgovorila mu je da se i ona uplašila , jer nije trebala da ga sretne tamo, već ovde, na ovom bunaru.
Dakle ići ću u Marsej. Moje veze s Francuskom narodom su tesne i duboke. Poštovanje i ljubav me vezuju za ovu zemlju pesme, vina, prefinjene lepote i umetnosti. S radošću se sećam svojih studentskih dana, učenja jezika, mnogih zamki naučnh knjiga, ali i ljubavi, strasnih noći u zagrljaju toplote i slobode davanja.
I opet Solun. Kreće se lađa Francusaka. Kako da zaboravim, kako da izbrišem jauke i boli moje braće, da se ne poklonim njihovim senima i ne zahvalim za svako dobro i loše koje smo delili?
Moj dobri Bartu. Bio je tu kad zatreba. Da mi pruži ruku poštovanja i podrške. Da uteši i pomogne, da me prihvati i razume kao prijatelja.
Ne plašim se kuršuma iz pištolja i pušaka. Zujali su geleri, bljeskali su bajoneti, letele su topovske granate i uz dim oduzimale život. Vremena za strah nije bilo. Sjedinjeni s braćom mnogih vera I narodnosti , do slobode. Zar da se plašim u miru?
Evo me danas ovde, na ovoj uzvisini manastira, dodirujem nebo i more. Oktobarsko jutro. Na službi manastira skupio se narod i ćuti, ali ja čujem. Jutarnji zrak se prostro preko mora. Nestalo je sivilo. Zamenila ga je jutarnja svtlost i mirno, sasvim mirno more. Samo se laki, s Lovćena zalutali vetar nežno spustio i svojom nejakom snagom lagano pomera zeleni čempres u blizini glavnog ulaza u hram. Ponela me je bogobojažljivost. Poželeh da budem deo jutrenja i svetosti. Uhavtio sam zvono. Pozvonio sam.
Moj Bože!
Utihnulo je staro, mlado i Iguman manastirski:
-Vaše Veličanstvo! Vaše Veličanstvo! To je zvono za mrtve. Ne idite u Marsej. Ne idite. To je loš znak. Ne idite!
-Ma, hajte! Niste valjda tako sujeverni? Borim se sa sujeverjem već toliko godina. Idemo napred u slobodu i blagostanje narodno, nemamo vremena za stara predanja i maštu dedova. Idemo do Zelenike, pa ćemo na ,,Dubrovnik” , siguran je to brod, a rekoše mi, neki dan, da me kraj ne čeka na vodi već na točkovima. Dakle, opasnosti nema.
Gledam, zabrinuti pogledi i suze u očima. Razumem brigu i strah. Negde se opet podiže novo zlo. Iz samog izvora zla. Nije lako biti gubitnik.
Mirno more i laka plovidba su me pratili. Klavirska muzika uz večeru s kapetanom. Draga lica mojih odanih saradnika i njihov zabrinut pogled. Njihovo ćutanje, boli više od svega, od opomene od smrti, od kraja. .
- Vaše Veličanstvo. Dobili smo dojavu da se sprema atentat na Vas. Odmah, kako siđete s broda. Ne idite. Vratimo se. Doziva nas more i sigurnost mnogih mirnih luka.
- Sada je za to suviše kasno, moramo se držati programa.
Kroz gužvu se probijam do automobila. Oduvek sam voleo ovu francusku prefinjenost prema svemu pa I prema njima. Ne mogu da se ne osmehnem, da pružim ruku prijateljstva. Ulazim. Sedam. Pored mene je Luj Bartu. Moj odani prijatelj. Duboko je i trajno naše drugovanje.
Balkoni okićeni lepotom. Šeširi u bezbroj cvetova. Šteta što je oktobar i nema sunca.
Prijateljski francuski narod. Mašu. Odmahujem. Među svojima sam. Znam, rekoše, neće pucati stranac, već naš, nezadovoljnik, od prvoga dana Ujedinjenja.
Kako da se plašim?
Da li se Karađorđe plašio?
Da li ga je strah od tuđe ruke plašio? Da li je sumnjao na svoju ruku? Više od bratske, kumovsku?
Gde bih bio da me je strah?
Kako bih ga jednoga dana u oči pogledao? A srce mi je puno. Radost me preplavljuje kao svakoga puta kad dođem na ovo tlo.
Šteta što nema sunca, a toliko ga volim, onaj njegov ples kros marsejske visine i blistave pločnike. Samo su senke nadvijene nad visoke balkone. Nestali su golubovi, stopili se svojim sivilom u sivilo dana.
Odjednom sam sam.
Nestalo je graje.
Sve se izbrisalo, lebdim iznad vremena i događaja.
Ispred mene se stvara buket cveća, a nešto toplo mi se razliva po dvoglavom orlu na grudima. Padam na sedište.
Koliko će im Pokajnica trebati da okaju grehe? Koliko molitvi, Zdravo Marija? Koliko Očenaša? Koliko liturgija, misa, poniznosti?
Gužva.
Pogled mi je u visinama. Odvajam se od tela, postajem golub, onaj sivi, letač, neuhvatljivi i nedodirljivi. Počinjem da lovim senke. Sve postaje senka.
Nema me. Dušu moju prima anđeo Gospodnji.
.

...

Duša mi se gubi u glasovima. U pričama začinjenim suvim kamenovim prahom kog je samo vreme stvorilo. Puštam malu kap, tešku koliko svo more koje pogled obuhvata. Pada na osveštano tlo po kome je hodao Ujedinitelj. Dozvoljavam da poteče mnoga druga, da se umeša sa iglicama i šišarkama tajanstvenih borova i starih spomenika koji čekaju ruku pesnika, glas slavuja, da sa njima zapevaju svoje pesme.
Ko je spreman da čuje, čuće:

Negde u ravnici, u tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo pojavljuje se Anđeo Gospodnji prahom zemlje rodne grude ogrnut.
Njegov zadatak je da čuva duše od ruke Gospoda načinjene, od praha, da budu vraćene prahu.
Jednog oktobarskog dana je uhvatio dušu. Letela je među senkama. Bila je senka.
Nosila je žal.
Molila, je.
Gospod ju je darivao. Još jednom joj je ukazao čast putovanjem. Lebdela je iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika, iznad onoga što je zanačilo njem dom.
Anđeo ju je puštao da lebdi preko prvih ranojesenjih planinskih snegova. Radost koju je osećala dok se izvijala preko tanke beline je bila nemerljiva. Često je dolazila do anđela koji se brižno i nenametljivo nalazio u njenoj blizini.
Kada se vratila telu, sedeo pored oltara crkve na Oplencu, pored odra. Bez dodira mu je milovao sklopljene ruke.
Neposredno pred ostavljanje tela u beskrajnom miru, zadržao je dušu. Poneo je visoko u Nebesa, u blaženstvom ispunjenu baštu. Poveo ju je tamo gde su bile i ostale iz njegove loze, da s ponosom i čašću bude primljen u među svetačke duše predaka..
Ko može zameriti anđelu?
Njega možete terati, ne dozvoljavati mu da vam priđe, raspršivati njegovu večnost, ali ga ne možete oterati.
Zato budimo oprezni. Možda se kao malo đače nađemo negde u nekom redu, u nekoj klupi i budemo osuđeni na večno učenje od svetih duša poteklih od Karađorđeve krvi, a možda sve to bude blagoslov.
Vreme je tu da pokaže.
Samo ono postoji.

Fotografije Dragan i Vesna Đukanović


Коментари

  1. Verujem u čoveka, iskrenost , poštenje. Ne želim da primim saznanje o tome da mi se sprema zlo.
    Ne razumeju moju želju za lepotom i osmehom čoveka pored puta.
    Spremao sam se za put s istom strašću.
    Uživao sam u vezenim košuljama srpskih seljaka, gledao sam njihove ruke sa ćilibar žuljevima na dlanovima. Držao je taj seljak i pušku i ženu. Kosio nepregledne livade na čijim su se krajevima gordo dizali krajputaši ispod kojih su u beskrajno trajnom snu zaspali srpski ratnici. Telio je seljak krave. Znanje svoje, primljeno kroz vreme prvog seljaka otrgnutog s rodne grude, da pod svojim opancima oseti stradanje i led visokih planina, davao je nesebično.
    Radovao sam se buketu poljskog cveća i okasnelom bosiljku čiji se miris nadaleko pružao i savakim udahom budio i obnavljao u meni pritajeni bol. Зар је могао другачије? Да ли је могао против идеала многих страдалника? Учинио је најбоље за то време. Да ли су покољења умела да то цене? А историју увек пишу ПОТОЊИ! Ма какви били. Весна одушевила си ме на крају овог сунчаног и прохладног дана.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан