петак, 12. октобар 2018.

Strašilo

Sredinom oktobra, kada se poslednje drvo njegovog detinjstava oboji bojom
jeseni i kada crne vrane u njegovoj krošnji utihnu,  preplavi ga  nelagodnost. Duša mu se uznemiri, a reči zastanu negde daleko.
Tada postaje tiši, drži se po strani, malo mari za druge, a drugi još manje za njega. Nedostajanje životne snage  i osećanje prolaznosti zemaljskih dana ga jače pritisne.  Uvuče se pod plašt godina i lagano prebira po njima, meri i premerava.
Ovoga jutra je bilo drugačije. Živnuo je. Unuk je zatražio pregršt slame da ponese u školu ne bi li od nje napravili strašila.
- Kakva će to biti  strašila, od šakohvata slame? Ne znaju oni šta su strašila, šta znači biti i napraviti strašilo!...
A, on da zaboravi!
Moram za njim, pa kako mi bude, samo da me ne pritiska toliko!...
Miris koji je dopirao iz velike kese (naravno nije stavio pregršt), je pričao toliko da su reči samo  prštale u svom letu oko njega. Mogao je  brzo  da ih hvata i slaže u rečenice.
...
- Šta ste stali, vreme je da se radi! Nema stajanja! Hajd, još malo. Sad će veče doći.
Posle ovršene pšenice salma se sakupljala, pa onako osunčana s mirisima prvog osušenog bosiljka i pelin trave, bila dobro sabijena u velike džakove i na paorskim kolima dovezena u dvorište. Tu se još jednom pregledala , da se u nju ne bi zavukao kakav miš ili hrčak, pa da se isti nezvanik donese u kuću. Iznosile su se velike ponjave iz spavaćih soba, bacao se njihov sadržaj,  a ubacivao se nov. Sve je ličilo na veliko spremanje  u kome je učestvovala cela porodica, koje se pravi o svetkovinama da bi kuća mirisala na čisto,  kako bi spavač na krilima mirisnih trava utonuo u najslađi san  neremećen  i nepomućen velikim i malim  uljezima.
- Sad na počinak! Svako na svoje mesto.
Prvi dodir s oštrinom vrhova slame nije davao  prijatnost, ali se osećaj brzo gubio i pod pritiskom tela bi se napravilo udubljenje koje je pružalo sigurnost i tajnovitost  tople postelje. Samo bi pokoji uzdah remetio noćnu tišinu , a prekidalo bi je i šuštanje slame  kao opomena nemirnom spavaču.
...
Stresao je glavu pod busenom sede kose. Pred njim se ukazala školska zgrada, a  paket se morao isporučiti. Zadovoljan je krenuo nazad. Na tren je zastao , da bi se žustrim korakom uputio kući. Odlučio je da napravi strašilo! Onakvo kakvo treba da bude.
Godine ga nisu sprečile da se vešto, poput mladoga mačora popne na tavan i donese svoj lovački šešir zbog kog se posvađao sa ženom pre toliko godina. Još mu je svađa odzvanjala kroz uši:
- Ti , ti samo nešto upropastiš, moj šešir za lov! Znaš li ti kad sam ja to doneo iz Rumunije? Još kad je Čaušesku bio živ! A ti, da ga upropastiš! Gledaj na šta liči! Sav  se iskrivio...
Trajalo je ćutanje čitav dan i  noć i još jedan dan.
-Setila sam se! Nisam ja upropastila šešir, sećaš se da si pokisao i da si ga sušio na peći? Jesam li ti rekla da ne može tako, a ti ? Baš te briga! Sad na mene povika! Očekujem izvinjenje...
Naravno nije ga bilo, nije mogao da se izvini, već da se pravi kako ničega nije bilo, kao da je sve to pokrila prva novembarska magla u kojoj se samo utvare glasaju.
Sada će da posluži...
Napravio je veliki krst od letava skinutih i sačuvanih posle rušenja stare šupe. Udarao je čekić svoju pesmu, a pratile su ga svojom pesmom jata čvoraka u prkosnom letu iznad neovršenih sivih glava suncokreta. Telo je bilo gotovo.
- Doći ću ja vama glave... Biće to  strašilo iz Čarobnjaka iz Oza! Kako sam voleo taj film...Džudi Garland...ova deca ne znaju ni za Oz, a još manje za čarobnjaka i grimizne cipelice... bar poznaju onu seosku vešticu pa je se plaše i zaobilaze njenu kuću.
Žutela se slama u naporima da izađe iz rukava starog grombi kaputa i pantalona koje je pokojna Milka zakrpila. Od tolikog posla se umorio, pa imao je trku od jutros. Mirisala je slama, mirisale su ovce ispod otvorene šupe. Seo je na bale slame  uvek spremne za bele labudice njegove.  Čkiljio je očima u oktobarsko retko sunce.
Zadovoljstvo dobro obavljenog posla ga je savladalo...
Trgao ga je glas strašnih pećinskih dubina:
-Daj deda glavu...Daja deda glavu...
- Kakvu glavu, imam samo ovu  jednu , nju ti ne mogu dati...
- Daj deda glavu...daj deda glavu...
- Imaš slamnu, ova moja ti ne pristaje...
- Daj deda glavu... daj deda glavu...ispred oka ga je zvaravala slamna ruka u pokušaju da mu otme ono što je  njegovo...daj deda glavu...slamna ruka ga je uhvatila za vrat i počela da ga steže...gušio se i pokušavao da pokrene svoje ruke, ali su one čvrstim brzorastućim bršljenom izniklim iz slame na kojoj je sedeo bile zarobljene. Otimao se i bacakao otežalim telom. Noge je jedva micao. Nisu želele da se pomere, želele su da se odvoje od njega i postanu vlasništvo Slamnog. Već su se prilepile za njega, a one slamne su bile njegov deo. Sav je postao ono što je napravio,samo je glava bila njegova, na slamnim ramenima...
-. Daj deda glavu...
-  Deda, deda, hajde da ručamo...Vidim da si napravio strašilo! Baš je lepo!  Gde ćemo ga staviti? Mogu li da zovem drugare da ga vide...

2 коментара:

  1. Деда и унуци. Лепота сећања. На време си Весна почела. Пиши, пиши, отргни од заборава све што је било лепо а сада не постоји!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Можда не баш на време, али никад није касно. хвала Душане, поздрав!

      Избриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...