Bagrem

Kada se letnja magla
Odnekud spusti
Na stari bagrem
Zadrhti kora na stablu budnom
Oteža  bezglasni udah
Debla ponosnog
Koren mu čvršće uhvati
Zemljani dom.

Štitom  stolisnih grana
Na kišu što stvori duboki
Davno presahli mulj
Protegnu telo
Oboji svetlom deo pogleda svog
Okićeno poslednjim procvalim grozdom
I pusti jad u nebeske visine.

Zaplaka u čast minulih dana
Poslednjom suzom sklopi oči
I potonu kroz maglu u sećanje
Što skri u daljini svojih brojnih dana.

Pomreše pčele što praviše med
Srne utihle
Zbunjene  hladnom oštricom
Ne gledaju  tugu starine.

Zatvori srce drevni bagrem
Utone u dubok san.
I noć beskrajnu.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан