Kroz beskrajne daljine

Dečak u žutoj majici s očima neba je gledao papir ispred sebe. Crno na belom.
Pomalo žućkastom. Tražio je tragove koji su značili reči. Gledao je , ali ih nije video.
U rukama je nosio vetar stvoren okretanjem tankih točkova trkačkog bicikla, starog, ali dobro opremljenog novim tankim gumama koje  točkovima daju veliku brzinu. U očima je nosio osmeh devojčice koja danas sedi  tri klupe iza njega. Uši su mu odzvanjale glasnom muzikom dobijenom s mobilnog telefona, koji mu je trenutno uskraćen, a baš bi mu lako išle ove reči uz dobar ritam.
U nogama je nosio fudbalsku loptu. Kožnu. Onu koja prima nabolje udarce unutrašnošću kopačke, a koju je dobio za rođendan od one iz treće klupe.
Kosa je nosila majčinu ruku. Istu onu koja je najbolje znala da razbaruši žbun na njegovoj glavi i da na savršen način pokaže bezgraničnu ljubav i brigu.
Malo je stisnuo usne. Očeve. Od njega je nasledio ljubav prema slobodi zelenog prostranstva čiji maleni deo vidi kroz rešetke na visokim  prozorima.

-Da imam krila
Poleteo bih,
Vikao,
Pevao ,
Nosio osmeh
Kroz beskrajne daljine.

Lice je napravilo izraz blagog tugovanja uskraćenim. Šteta što to ne može da napiše na papiru. Lako je protresao glavu, otrerao nemirne misli   i uzeo grafitnu olovku.