Putopis Budimpešta


  •  I teče Dunav...
Stojim na obali. Plave se njegove vode pod nebom plavim. Boje ga svojom

bojom, njega kome je suđeno da spaja. Priželjukujem da me ponese do svoga ušća nekim od prelepih brodova, do velike , se sjedinjuje s morem, gde se slatka i slana voda mešaju. Zadovoljavam se maštanjem i puštam da me miris dunavske vode preplavi. Kupam se u njegovom tihom govoru, hvatam skrivene poruke i reči bezbrojnih talasa, pripoveda put svojod  zelenog potočića do slika vrhunske arhitekture starih zadanja.
Na obali Dunava
Danas je najlepši, jer  se pred mojim očima dešava čudo. U njemu se  ogledaju zgrade podignute da traju i pričaju o vremenima kada se živelo na  drugačiji način, kada su šuštale svile i visoko se dizali šeširi na glavama agospode, kada su reči značile mnogo, kada su se taktovi valcera i čaradša vitlali preko njegovih nekada mirnih, a nekada uzburkanih voda. Bilo je i smeha  i tuge na njegovim obalama. Bezbroj je zapisa i ispevanih pesama, bezbroj je dana provedenih na njegovim obalama, a ipak ne doživljavam ponavljanje. Opet i opet će svežina mladosti trenutka preplaviti ovaj divan grad.
Da mi je svile...
Danas vidim smeh i razdragane turiste u potrazi za dahom prošlosti i potrebom da se lepote Budimpešte ponesu sa sobom i da negde u dubini duše budu suvenir koji nikada neće izbledeti.
Lako koračamo pločnicima glavne ulice. Brojni su prolaznici i prelepi raznobojni izlozi koji krase stare zgrade  uredno održavanih fasada. Oko nas se čuju razgovori obojeni svim jezicima sveta.
Naravno čujemo i srpski. Pozdravljam se kao sa najmilijima i pitam ih koliko dugo čekaju na vožnju gondolom koja se uz lako brujenje penje na brdo. Red je poduži,  a vreme koje imamo pred sobom prekratko. Ostavićemo vožnju za neki drugi put.
Koraci nas nose dalje do Ribarske tvrđave i crkve skrivene iza njenih zidina. Usponi se nižu, oduzima mi se dragoceni dah. Predah je toliki da krajičkom oka hvatam lepotu Dunava iz posebnog ugla. Nebo i oblaci sjedinjeni i izmešani sa odsjajem parlamenta u večnoj vodi evropske reke.
Dušom mi lete note Mađarske rapsodije, reči Zilahija, prolazimo pored ulice Janoša Hunjadija. Svi ujedinjeni u jednom, u lepoti dunavskog grada postavljeni da podsećaju  mnoštvo na bogatu mađarsku istoriju.
Dok prelazimo preko Sečenjijevog lančanog mosta koji spaja Budim i Peštu, gledamo u brodove koji plove, muzika se čuje i žagorom ispunjen razgovor. Rivali spojeni u jedno, podeljeni samo vodama Dunava.
Kameni lav
Kao čuvari nas posmatraju veliki kameni lavovi. Preko mosta  se može i peške pored gradskog prevoza i  automobila.  Pored nas proleću brojni trotineti koji imaju strujne motore. Bešumni su i na sebi nose nasmejane turiste. Kada se istroši akumulator trotinet biva naslonjen na ogradu mosta u čekanju da ga neko pokupi i napuni životnom energijom. Niko ih ne dira. Tu je mnoštvo segveja i strujnih turističkih autobusa spremnih da ugoste posetioce panoramskim razgledanjem grada.
To ćemo ostaviti za neki drugi put. Sada se oslanjamo na sopstvene noge i vreme koje je pred nama.
Sve mami. Kafići, crkve, muzeji. Neuhvatljivi i tajanstveni lebde u vazduhu. Dajemo obećanja.
Umorni pijemo kafu i gledamo najveće blago Mađarske: ljude. Sede udubljeni u svoje razgovore, poneko okrzne Dunav pogledom čežnje, poneko se čudi žurbi turista, a neko samo nemo posmatra život oko sebe dopuštajući sopstvenim mislima dunavske širine.
Prohladno veče nas opominje. Vreme je proletelo, mora se dalje.

Na tvrđavi



Na Ribarskoj tvrđavi.

Mali Princ na svim jezicima znači isto.




Fotografija Dragan Đukanović






Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан