Будим се

Будим се

Док ми кроз цевчице безбојна течност лагано клизи у вене,

Мешају се анђеоска крила и расплетене косе вилине.

По ко зна који пут ми је молитва на уснама.

Налазим се у мраку без осећаја,

Нестали су херувими и виле,

Нестао је Бели Анђео Милешевски ,

Хватам изгубљене нити.

Осећам лагано кретање испод неподношљивог бола.

Гледам, владика Његош се смеши.

Додирујем својим болом Цетињски манастир.

Летим ношена прозирним анђеоским крилима,

Можда ми их је дао Арханђел Гаврило?

Анђео сам у своме болу,

Прихватам бол Распећа Христовог.

На Голготи сам, плачем без гласа,

Са Маријом сам, Мајком над мајкама.

Мајка сам.

Мајко опрости.

Носе ме крила херувимска.

Испред Студенице сам.

Монах ме бледом руком дарује милошћу својом

Даје ми снаге да издржим.

Бол у таласима расте, губим, вртим се, нестају крила.

Удишем дим испод којег сагорева тело Светога Саве,

Учитељ сам, он је мој светитељ. Певушим звонима светосавског храма.

Певам душом својом, чује сав Балкан.

Лете искрице до моје Војводине. Ту су Крушедол и Раваница,

Tу је Јазак, Хопово и Шишатовац, ту је Доситеј, ту су Ремета Велика и Мала.

Летим, херувими са заветног ковчега ме носе,

Деле мој бол.

У Бездину сам у Румунији, опет Сава и Симеон,

Срећна сам у своме болу, у своме поновном тоњењу у сан.

Будим се.

Захвалана сам: Оче наш који си...