понедељак, 21. октобар 2019.

Јесен




На западу је сунце ниско додиривало посустале крошње дрвећа. Тонуло је на заслужени одмор, уморно од дугих летњих дана. На жицама обојеним вечерњим зраком, још увек топлим, скупиле су се мале црне птице. У мајици полудугих рукава је кроз полузатворене очи слику прве јесени посматрала жена. Можда је то био тренутак, јасности протеклих деценија њеног живота, можда ново сазнање да се налазила на прекретници који је значио јесен.
На својим леђима је носила крст. Видљив само њој. Окајавала је грехове док је ходала светим тлом Свете земље. Упијала је и понела много духовности са собом, захваљивала се за милост којом је даривана. Он је казивао много, причао, дошаптавао се с данима и размахивао кроз њену прошлост. 
Даривао за будућност.
Посматрала је скупљање летачица спремних да се упусте у сеобу уткану у њихове душе. Враћали су се кући. Сетила се свога враћања дана који није слутио јесен, већ је  мало, тајним путевима отварао врата с немиром промене.
Први наговштај  је било мућење погледа.  Некако је бледео, губио се у ранојутарњој магли, и спрезао  с непознатим силама које су потпуно биле ван њене контроле. Није се обазирала на упозорења тачкастих јата чворака у ниском лету.  Придруживала им се. Није марила за страх и незнање младих срна изгубљених у овршеним њивама. Пуштала их је да хватају  мирисе кукуруза, касног босиљка и благог дима барута донешеног на крилим ветра. Дизала у сивило неба и отворениих дланова  хватала речи преношене  вековима. Постајала је пријатељ јатима ласта у бришућем лету изнад мирне воде опустелог малог језера. Скупљала је снагу да их испрати  и обећавала им да ће их сачекати следеће године.
Волела је шушкав плес опалог лишћа и голицање прашине у грлу. Благо би се насмејала и пуптала да ветар разнесе  безброј жутила до комшијских кућа. Тајно је пратила трагове ситних сивих мишева до мрачних домова. Све је слагала на полицу старинског ормана између жутих убраних дуња.
Осмехом је додирнула облак. 
Румено се прострло преко вечерњег плаветнила неба најављујући нове дане у њеном сокаку. Спремно их је прихватила.
С радошћу ће дочекати јесен.

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...