Crna senka

Koračam brzo. Udišem hladan vazduh, gledam u sivo sunce, a misli mi lete
nekud u daljinu. Počinjem da obavljam popodnevne poslove: kuvam, širim veš, pijem kafu sa komšinicom, družim se s njenim unukom.
Tu zastajem. Stavljam osmeh, a sunčev zrak se probija. Teram misli. Ipak moram da gledam kud hodam. Nema ni pešačkog, ni trotoara. Osvrćem se u strahu od brzih vozača koji nekuda jure. U želji da se što pre sklonim i zauzmem omiljeno mesto u autobusu ubrzavam korake. Mala crna senka proleće pored mene. Vidim psa. Leluja se i nekako telom zanosi na jednu stranu. Možda je zašao u neku seosku kafanu ili...Gledam ga. Crni lepotan koji ispod vrata ima belu kap. Šepa. Ima tri noge.
Zaustavljam dah.
Žao mi je što je užina davno prošla, nemam ničega što bih mu ponudila za jelo, ničega da mu ulepšam dan, da na trenutak oseti toplinu prijateljske ruke.  Opsedaju me pitanja:
Ima li vlasnika? 
Ima li toplu kućicu za predstojeću zimu? Kako je ostao bez noge? Kuda mu dani otvaraju puteve, a noći tajne staze? Kako bih ga ponela onome ko bi ga primio pod svoje okrilje? Toliko pitanja...a on sjajem očiju svojih hvata vetrov ples, dahom svojim osvaja meridijane, penje se na vrhove nedostupne ljudima.
-Jesi li ga videla?
-Da jesam.
-Šta mu je s nogom?
-Ne znam.
Crna senka se povukla dublje u ulicu, u staru kuću napuštenu od vlasnika. Visoki posustali korov mu je otvorio prolaz  u carstvo njegovo. Urušeni krov mu je uručio pozivnicu za večernji bal.
Vozač je upalio motor autobusa...