Obećanje

Dok se miris  poslednjih  sagorelih  bukovih cepanica širio ne mareći za ljude, iz njega se u
trakama mogao naslutiti razgovor.  Činilo se da je reč neživa, da nema vlasnike, da se  stvorila sama  od sebe i da će kada prvi sveži dah vetra naiđe ona biti razvejana.
Reči su se razvlačile poput paukovih pređa koje se kače za suve grančice, a jutarnja rosa od njih pravi providne bisere koji nestaju s prvim zracima sunca..
U gustišu dimne zavese, skrivena lica dva mladića su stvarala reči.
-Ne, nemoj sada. Čekaj. Nismo spremni.
- Kako nismo, tolike godine učenja, da nismo spremni?
-Kažem ti - nismo.
- Pa meni se čini...
-Jesmo li se dogovorili da ćemo zajedno?
-Da,  jesmo, ali ja imam samo jednu priliku. Drugu neću imati.
-Kažem ti nismo spremni.
-Možda ćemo moći,  ipak smo radili..
-Kažem ti nismo spremni.
-Pa..
-Jesmo li se mi dogovorili još na prvoj godini da ćemo zajedno?
-Jesmo samo..
-Onda, hoćeš da kažeš da nećeš držati reč?
-Dobro. Ti si pametniji od mene. Valjda bolje znaš.
-Naravno da znam. Sledeće godine ćemo.
Magličasti tragovi dima se se razvejali. Mladić je došao kući, ne poželevši nikom laku noć. Pred njim je bila velika borba. Osećao je dug prema roditeljima, ali ga je peklo dato obećanje najboljem drugu.
-Ne idem  na fakultet. Mladen kaže da nismo spremni.
-Šta kaže?
-Nismo spremni. Dogodine ćemo.
-Šta ti kažeš?
-Ja kažem kako Mladen kaže.
- E moj sinko...videćemo dogodine...
Zimski dani obavijeni bukovim dimom su brzo prohujali, s prvim prolećnim danima mladić je prišao ocu i rekao:
-Idem u inostranstvo da radim.