четвртак, 3. децембар 2020.

Priče satkane od 357 reči

 S početka decembra dok se nad uspavanim njivama vetar severac lagano budi, a
preko neba preleću jata ždralova i divljih gusaka samo njima znanim stazama,  do mene je stigla zbirka priča

,,Kratke priče  357- Priče satkane od 357 reči" .

357 reči moćnih poput broja koji nose  utkane su u pregršt autorskih tekstova među kojima se nalazi i moj kratkog naziva: ,,Priča". 

Ni lako, ni teško, pre bih rekla izazov za onoga ko drži pero u svojim rukama i ima potrebu da se izrazi pisanjem. 

Želela bih da se zahvalim organizatoru -  Književnim vertikalama na organizovanju konkursa i Udruženju nezavisnih pisaca Srbije na izdavaštvu ove zbirke. 


 

Priča: 

Na ispucalom, istrošenom asfaltu niz mrava je potvrđivao po ko zna koji put svoju dobro utabanu stazu. Za čudo u njihove putanje se nisu sudarale. Ako bi vešt posmatrač pažljivije pratio njihovo kretanje video bi da nikada jedan drugom ne staju na put ili ometaju korake ili otimaju plen. Tog dana je sve bilo uobičajeno. Onda je iznenada jedna kap sa neba podigla zemljani prah I napravila malu okruglu baricu. To je bio trenutak predaha. Negde ispod kore stare lipe našla su se dva druga iza kojih su ostali mnogi dani.

- Gde si? Od tebe se uteha dobija uvek. Nedostajao si mi ovih dana i tvoj glas obojen svim glasovima. Nedostajala su mi naša večernja gledanja u vedro nebo i čitanje zvezdanih tragova u sam osvit zore, pre početka radnog dana.

- I ti si meni nedostajao. Tvoj ohrabrujući osmeh i pružena prijatelljska ruka. Ispričaću ti priču.

- Priču? Uvek si pun priča. Pričaj.


- U mnoštvu buba u kome se nije moglo razlikovati ko je ko, izdvojila se jedna. Obična. Crna. Nije imala blistavih osobina, ni mnogo razuma, ali je bila grlena. Hvalila se gde god je stigla. Pronašla se u tamnim senkama u kojima je izgradila svoj izmišljeni svet. Iako nestvaran i nepostojeći za nju je to bio raj u koji samo ljudi veruju. Svakoga jutra se budila drugačija. Osveženija, svetlijih opnica ispod neletećih krila. Usudila se da se hvali kako ume da leti. Kako je nebo i sunce napajaju, kako se vetar poigrava s njenim krilima. Poredila se s letirovom sedefnom providnošću, s anđeoskom belinom i krhkošću tankog venecijanskog stakla načinjenog po najtajanstvenijim receptima starih majstora. Pokušavala je da osmehom Mona Lize opčini posmatrače.

Grlenila se svakoga jutra, objavljivala je nove vesti snagom panonskih dobošara na uglovima dugih širokih ulica. Zvonilo je nadaleko I naširoko. Neko je slušao, neko verovao, a neko nije. Svojih šest nogu je uzdizala i od njih stvarala vitkost balerininih koraka. Podizala se, ali je ipak svake večeri u san tonula kao buba.

- Dobra ti je priča. A naših šest nogu?

- Dobre su. Samo neka traju. Nema više kiše! Vidimo se opet. Čekaću neku novu priču.

 

Knjiga se može poručiti kod UNPS.


Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...