Patuljak

                                                                                   

Negde u ravnici, u tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo živi patuljak. Ne običan, šumski, koji ima blago drevnih šuma na čuvanju, već skromni ravničarski, prahom zemlje ogrnut.

Njegov zadatak je da čuva duše od crne zemlje načinjene, one koje se bune i protive odlasku u nebeske visine i ni na koji način ne mogu da napuste ravnicu.

Ima on mnogo posla. Treba skupiti sve zalutale, gorde i sramežljive, dobre i one manje dobre, razvrstati ih po starosti zemaljskih godina, ali tako da se one ne osećaju razvrstanima, jer u tom prostoru, gde je sam centar duge koja se javlja posle blagorodne kiše, godine, staleži, bogatstvo i siromaštvo ne znače ništa. Jednog sunčanog dana je uhvatio dušu. Davno je trebalo da se odvoji od tela i da potraži svoj put u svetlost, ali je imala mnogo grehova, pa iz straha da nikada neće stići na mesto blaženstva nije htela da napusti telo i prostor iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika. Patuljak je to znao.

Bilo je to ovako:

Radio je  neumorno. Postavljao zamke ne bi li se prevarila i poput ribe iz mulja zagrizla ponuđeni mamac. Tog jutra je znao da je sa zamkama gotovo. 

U kraj jedne njive postavio je sto. Poput onoga iz bajke. Mirisalo je nadaleko.  Znao je da duša neće odoleti. Zasvirao je najlepše melodije  na banatskoj tamburici. Zaorilo se  Banaćansko kolo.

 Zaigrao je patuljak. 

Telo mu se naglo izdužilo, poprimilo  valjkast oblik  jedre, zdrave devojke. Odbegli se prevario. Uhavtio je devojku za ruku. U  trenu je sve nestalo, a vrata poslednjeg puta su se naglo otvorila.

Bio je uhvaćen.

Poslednji pogled na izgubljenu iluziju  je zamro. 

Utihnuli su glasovi.

 Kosovi su se povukli u obližnji bagremov šumarak, a stisak patuljka je opominjao. 

Otputovao je.