Sama

Dok se neprozirni veo

spušta na moje umorne oči

nemam dana

prošlosti

budućnosti.

Tonem kroz mrak

praznih ruku 

tek ponekad zaiskri 

sećanje u dalekom osenčenom uglu.

Bez nade za bistru misao

jasnu reč i poznati lik

prihvatam svoj nejasni put.

Nemam tuge

dah je moj negde u danima

kada je osmeh blistao

kada bezbrižni behu dani 

obojeni nadom

a kišna kap bogata rodnom godinom.

 

Idem putem svojim

sama. 

 

Posvećeno mojoj dragoj tetki koja je nekada bila i svetlost i  lepota i nada.