Gde sam u kišnom danu

 S proleća kada se kapi vlage slivaju i čine blagu, hladnu kišu, navru sećanja.
Posegnem rukom krupnom, dotaknem lica, poželim još koji dan obojen glasom i blagim pogledom. 

Osmelim se da zaboravim  dane koji su ispred mene i spremno prihvatam prošlost. 

Napisah: 

Vidim je kako sedi u senci vinove loze, blagu i čistu, kako veze, kako očima svojim dodiruje platno ispred sebe, a prstima stvara cvetne bukete dostojne stolova kraljevskih...

A onda misao poput leptirovih krila poleti dalje do drugog para plavih očiju, posutih tugom teških dana. Vidim jasno duge koščate prste koji od ničega stvaraju svetska čuda. Osećam dodir  mekote. Čujem reč koja donosi spokoj. 

Negde u nizu,  u  danima mojim,  nikad zaboravljeni  glas koji je bio sve,  donosi spoljašnju vlagu u moje oko i nedostaje toliko da s bolom zatvaram oči, a vidim sasvim jasno kao po najsvetlijem danu... Čujem smeh i miris tek skuvane kafe u maloj šoljici...

Gle za njim korača on, očiju tamnih kao plodno tlo, tek obrađeno. Toplo i pripremljeno za prolećnu setvu. Raduje se blagoj kiši  i prvim rodama što prate zov severa. 

Tu je i ona s vanglicom toplih krofni , pufnastih i mekih. S prstenom belim po sredini.  Jasno se do mene proteže glas: Što nisi bliže da ti dam, ja to dobro napravim...

 

Gde sam u kišnom danu?

Dozvoljavam tišini da me obuzme 

Senkama da caruju  

Senima da pobeđuju.

Puštam glasove i pesme davne

Oslobađam sećanja 

Budim usnule

Molim još samo reč. 

Gde sam u kišnom danu?