У ритму дијалекта

 У суботу 26.06.2021 године је у Лесковцу

по први пут орагнизовала књижевна

манифестација У ритму дијалекта,  на истој сам као једина Војвођанка учествовала,   што је изузетна част за мене. 

 О љубазности домаћина -  тима Културног центра Лесковац се могу рећи само речи хвале. Провели смо вече у прелепом дружењу уз читање поезије, слушање изворне народне музике  и вечеру у друштву новостечених пријатеља. Чинило се да се одавно познајемо. 

Посебно захваљујем госпођици Ани Јовић  на организацији сусрета и пруженој помоћи. Захвалност иде и њеним сарадницима. 

На конкурс сам се пријавила са своје три песме које су писане на  нашем изворном дијалекту- Гледим,  Туђе и Шта би.  

Како неко рече: какви смо,  такви смо, све је то наше и добро.

Још која реч

ГЛЕДИМ

Гледим

трагове детињства мог

колске путеве срца банатска

што у небеса грабиду кораком дугачким.

Спаваду стари багреми

украј пута куд идеду сами

патуљци њива панонски

што тиим зовом будиду макове цветове црвене.

Друштво песника

Ћуту усамљени млади изданци

тек стасалог жита

Стра их гнева Громовника

па пуштаду да мак цвета

Гледим и стра ме од дуга мрака .

У даљини патуљци откидаду класи

мрвиду и

и читаду прстима кратким

тајне зрна што идеду

земљаним путем предака.

Дозиваду небо и кишу

и земљу

даједу своју душу

забораву плитка ума.

Радидиду, дуго па полако утонеду

у први сумрак а онда у ноћ

док звезде пададу

 

Стра ме дугачког мрака и кратка дана

Тела би да вичем, молим

А патуљци нестаједу с видика мог.

Гледим

трагове детињства мог

колске путеве срца банатска

што у небеса грабиду кораком дугачким.

ТУЂЕ

Кроз мрак певаду они што мрзиду живот

Са учесницима

што војеваду туђе снове

ратуједу са изгубљеним голубовима

а паткама глуварама што беже

од пушака отимаду душе.

Дани им даруједу да

подносиду зло своје и ноћ чекаду.

Кроз мрак носиду страове своје

скриваду одбачене љуштике

посећиваду греове што скриваду.

Кроз мрак одапињеду стреле

дотичеду реке

заборављаду скеле дрвене што и носе

па мрсиду гране зелене што милуједу воду реке.

Кроз мрак певаду

Кроз мрак живиду

снове туђе оживљаваду и присвајаду.

Дане мрзиду, светлост мрзиду

С госпођицом  Аном Јовић

жалиду за тим што сањаду

и опет ноћ чекаду.

ШТА БИ

Шта би док пољима свираду

ветрови погрешни праваца

док им се јекови одбијаду

о бескрајна поља

расцветали булки?

Шта би док ретки сунчеви зракови

јављаду ројевима пчела

зовље поља црвених?

Шта би док сама гледим бој танки крила

у безмерју пространства равна?

Да запојем, запевам,

Оченаш очитам?

Ди да отерам казну изгзубљеног пролећа

због грешна човека?

Шта би у немоћи својој

у пустоћи дана дугих?

Шта би?

Без супруга не бих стигла до Лесковца.

Фотографија Драган Ђукановић.