Poznojesenji dan...

 Jesenji dani se polako pretaču s jednog kraja na drugi. Prolaze i nestaju  s prvim 
  večernjim izmaglicama, da bi do ponoći izbrisao svaki trag. S njima odlaze prijatelji, rodbina, poznanici ili samo slučajni nepoznati  prolaznici. 

Na svakodnevnom putu kroz kadrove koje brzi točkovi dozvoljavaju, ređaju se iste slike. Proleću uzorane njive,  i usamljena stabla sa retkim  neopalim lišćem na sebi. Nestaju ulice , sela se  u brzini stidljivo skrivaju, čekaju svoj trenutak ili se gube u daljinama dozvoljavajući tek ponekom crkvenom tornju  nejasne obrise . Posmislio bi čovek da je selo idila, komšiluk, kafica ili jutarnja rakijica s komšijom , tek toliko koliko je dobro za zdravlje. 

 Slučajni prolaznik je poželeo da svoje penzionerske dane provede u selu. Poželeo je idilu, kućicu, malo baštice i miran penzionerski život za svoju bolju polovinu.

Poželeo čovek baš to. Mirnu starost. Došao u selo, potražio kuću. Došao jutarnjim autobusom, istim,  kasno popodnevnim autobusom pošao nazad: ,,Mislio sam da kupim kuću, na internetu lepa...znam ja šta je ćerpić , a šta cigla, znam i šta je banka, šta pošta, lekar...radi tri puta nedeljno, a reka na internetu plava ovde...  A  ja star, ko će onoliku baštu raditi, a korova do glave...gde sam pošao, tu sam došao, a ostaću tamo gde sam pa ću po parku šetati...

Preleteo mu je pogled preko  oronule kuće u nizu oronulih. One koja se nekako držala prkoseći sebi, ljudima i vremenu kada je bila sagrađena. Vlaga joj se popela visoko do starih ,,biber"  crepova , a malter po kome su se videle tamnije tačke truljenja je na mnogim mestima  otpao. Ipak držala se. Prepričavajući dane kada je sve bilo drugačije. Kada su se čuli razgovori.  S proleća i jeseni prozori  nagriženi vremenom su bili otvoreni, a živost se ogledala u tek nazirujućim kretnjama  ostataka nečega što je bila zavesa. 

Otišao je čovek svom gradskom životu. 

 

Danas je na kući osvanuo, kako bi to  moja baka rekla ,,crni barjak",  bez parte, imena , bez naznake ko je napustio svoj vlažni dom. Ostalo mi je da samo zamišljam, premeravam, kolika je tuga onih koji su postavili crnu naznaku  da leprša na novemabarskom vetru, kolika su nadanja ili želje, kolika je težina  ostati među poslednjima... 

Dopuštam da me talas tuge ponese. Kao poznojesenji dan...