rastumači. Živela je dan po dan, pritisnuta kamenom teškim poput reči koje je tih dana imala prilike da čuje. Sve ju je to gušilo, uništavalao njene misli i potrebu da se na bilo koji način izrazi. Hod između dobra i manje dobrog sa stalnom nadom da će jutro osvanuti svetlije i vedrije. A oblaci su bivali sve sivlji.
Lake kapi, bez ledene najave hladnijih dana, slivale su se niz prozorska stakla sveže oprana. Isprva mala sipkava tačka, je narastala, oblikovala se u kap, a ona u izduženu valjkastu suzu kojoj nije bilo pomoći.
A onda je zazvnio telefon:
- Otišla je...
-.Kako to misliš otišla je?
- Tako nepovratno , u večiti san...
Tada je film počeo da se razvija, od nemila do nedraga pomračenog uma , od snova do priča , nadanja i želja, zlih reči i gorih dela otrovanih prikaza koje su je izgladnjavale svojim rečima.
Život se ponavljao i iznova počinjao, tražila je tačku kad je sve počelo, a nju su skrivale guste magle...
Dok se neprozirni veo
spušta na moje umorne oči
nemam dana
prošlosti
budućnosti.
Tonem kroz mrak
praznih ruku
tek ponekad zaiskri
sećanje u dalekom osenčenom uglu.
Bez nade za bistru misao
jasnu reč i poznati lik
prihvatam svoj nejasni put.
Nemam tuge
dah je moj negde u danima
kada je osmeh blistao
kada bezbrižni behu dani
obojeni nadom
a kišna kap bogata rodnom godinom.
Idem putem svojim
sama.
Posvećeno mojoj dragoj tetki Nadeždi koju ispratismo u mirne snove.
Na čoveku je da razume, na Bogu da prašta.
Fotografija: poslednji ovogodišnji cvetovi Dragoljuba.
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!