U večiti san..

 Prve novembarske kiše su najavljivale promene. Nije želela da ih primeti ni

rastumači. Živela je dan po dan, pritisnuta kamenom teškim poput reči koje je tih dana imala prilike da čuje. Sve ju je to gušilo, uništavalao njene misli i potrebu da se na bilo koji način izrazi. Hod između dobra i manje dobrog  sa stalnom nadom da će jutro osvanuti svetlije i  vedrije. A oblaci su bivali sve sivlji. 

Lake kapi, bez ledene najave hladnijih dana, slivale su se niz prozorska stakla sveže oprana. Isprva mala sipkava tačka,  je narastala, oblikovala se u kap, a  ona u izduženu valjkastu suzu kojoj nije bilo pomoći.

A onda je zazvnio telefon: 

- Otišla je...

-.Kako to misliš otišla je?

- Tako nepovratno , u večiti san...

Tada je film počeo da se razvija, od nemila do nedraga pomračenog uma , od snova do priča , nadanja i želja, zlih reči i gorih dela otrovanih prikaza koje su je izgladnjavale svojim rečima.

Život se ponavljao i iznova počinjao, tražila je tačku kad je sve počelo, a nju su skrivale guste magle... 

 

Dok se neprozirni veo

spušta na moje umorne oči

nemam dana

prošlosti

budućnosti.

Tonem kroz mrak

praznih ruku 

tek ponekad zaiskri 

sećanje u dalekom osenčenom uglu.

Bez nade za bistru misao

jasnu reč i poznati lik

prihvatam svoj nejasni put.

Nemam tuge

dah je moj negde u danima

kada je osmeh blistao

kada bezbrižni behu dani 

obojeni nadom

a kišna kap bogata rodnom godinom.

 

Idem putem svojim

sama. 

 

Posvećeno mojoj dragoj tetki Nadeždi koju ispratismo u mirne snove. 

Na čoveku je da razume, na Bogu da prašta.

Fotografija: poslednji ovogodišnji cvetovi Dragoljuba.