Otac

Hodam domom svojim, širim krug

milujem dvorište, ulicu,

grad, Vaseljenu celu.

 

Dobijam krila heruvimska

letim darovana nepreglednim prostranstvom.

I jasno čujem stradalnog seljaka 

banatskog glas: 

 

Ispraćao sam vojske i uniforme

s proleća se krio ispod kupa tulaja na njivama neuzoranim

s jeseni se klanjao đermu i u njegovoj dubini ledenu vodu pio

zimi na mrazu banatsko kolo cupkao

i slobodu stvarao hodajući utabanim stazama 

pradede, dede, oca

i opet, uvek iznova kroz čitava stoleća.

Šta li sam sinu ostavio?

Stope svoje? Njihove?

 

Pokriva me tuga čovekova

i krst svoj ponosito nosim, pa molim

da sin krene putevima mirnim

da hoda livadama cvetnim , njivama plodnim

kroz voćnjake , s unucima svojim...

I znaj: u dvorište tuđe s pogačom uđi

zamesi je rukama radnim 

komšiji je kao bratu pruži i pevaj, pevaj...

 

Vihor krila me  vraća u miran dom moj

Palim sveću vaseljensku.