На Зејтинлику

Стојим на гробљу белом, крстови око мене

имена бројна, под сунцем топлим

а камен прича старе приче

о јунацима под небом плавим.

Лаки лахор с мирисом мора

плава страдања поје

о јунаку српском што из далека

у даљину кроз пакао прође.

У крипти тихо, мирно

мермер хладни јунаке чува

тугу далеку и живот дат за друга

за отаџбину, за слободу.

Пратим трагове кроз алеју крстова

једнаких у миру своме

брише се чин, село, град

сви као један на починку испод туђег неба.

Мала испред Голготе српске

молим за опрост пред храброшћу успаваних

палим свеће

и дубоко дишем слободу.