,,Ako ih bude bilo"

Tik iznad neuzoranih njiva prostrla se magla. Na pojedinim mestima nije bila ona
prava, gusta i hladna, već nekako titrava  i delimično providna. Varala je oko upereno u nju. Terala je oko na drugačije puteve, na neprelažene granice i nedodirnute  svetove. Činila je sve da um shvati da je živa, da diše i da ima moći. Prostor između nje i tla iz koga su štrčale stabljike za čudo još uvek zelenog suncokreta, onog neizniklog pre letnje suše, a probuđenog neposredno pre miholjskog leta. Tu u tom delu vrveo je život. Svi stanovnici koje je noć plašila su se u tom ranom jutranjem času osmelile, dobile neku neobjašnjivu  snagu i hrabrost da se otisnu i prkose hordama noćnih predatora. 

Da su oči imale uši kao što nisu čule bi pesmu i razgovor umnih poljskih miševa, sudske rasprave odbačenih pasa koje ljudi zovu lutalicama i pesmu otetih zelenih mačjih očiju  udruženu sa suzama njihovih zaboravljenih majki. 

Jasno su se čuli uzdasi i žal za izgubljenom humanosti onih koji su se zvali ljudima. Odjednom se iz magle uzdiglo stvorenje. Zadrhtao je i utihnuo život ispod maglenog pokrivača. Raširila se magla poput bogatih draperja na prozorima. Jarilo se pojavio u svojoj veličini i lepoti.  Bosonog na predivnom snežnobelom konju okićen sitnim cvetovima  prolećnih ljubičica i prvih kadifica(čudo,  jer je jesen) i gotovo nečujnim glasom koji se itekako čuo, čak toliko da ga je par očiju razaznao:,, Zaboraviću ljude, neću se pojaviti na proleće. Darovaću smo stanovnike livada i šuma. Ako ih bude bilo."

Kako se magla spustila , tako je nečujno svojom nevidljivom stazom, nestala. Ostala je samo gorčina i tišina prostrta preko glave poslednjeg rascvetalog suncokreta. Plakao je glave okrenute prema istoku.

Ilustracija-  Slika na svili.