Putopis: Pokajnica

 Krećemo se  kroz Veliku Planu, do Pokajnice, nekada crkve, danas

Ulaz

manastira. Drvena, sa lepo uređenom portom dočekuje pokajnike pod svoje okrilje. 

Nalazi se u blizini istorijski zančajnih mesta : Radovanjskog  luga  i manastira  Koporin. 

Crkvu brvnaru je podigao Vujica Vuličević 1818. godine.  Iako je ime crkve trebalo da bude Velikoplanska narod ju je nazvao Pokajnica jer je Vujica učestvovao u organizovanju i ubistvu Karađorđa Petrovića 1817.godine u Radovanjskom lugu. Suočen sa težinom svoga čina on je odlučio da podigne crkvu na mestu gde je posle propasti Prvog srpskog ustanka ubeđivao Karađorđa da napusti Srbiju. 

Još korak, dva ...

 Gradnja crkve je drugačija od ostalih crkava brvnara, dok su ostale četvrtastog , ona je kružnog oblika. Iako na kamenom temelju , zidovi i tavanica su od hrastovog drveta iz okolnih šuma, te je crkva u slučaju potrebe, mogla da se  rasklopi  i ponovo sastavi.

Ulazna vrata u crkvu su oniska te posetilac mora pognuti leđa, i sagnuti se  da bi ušao. Tada se doživi svetlost ikonostasa koji je uradio čuveni Konstantin Zograf.  Nađe se duša čovekova razapeta između htenja i kajanja, preispita se o svojim i tuđim postupcima, opaše se nadom oprosta pa u tišini izgovara molitvu. 

Pred Zografom

Cigleni pod besprekorno očišćen rukama monahinja i freske iskonostasa još uvek živih boja čine kontrast, a on opet opominje da smo grešni svi koji smo rođeni  i da ne postoji čovek bez greha. 

Kupujem manastirski tamjan, palim sveće. 

 Na izlazu iz manastirskog kompleksa ,  ispred parkinga leži crni pas. Samo me blago dotiče svojim pogledom. Odlazim do auta, uzimam burek zaostao od doručka i delim ga sa novim drugom. Jede u tišini.

 

 

 

 

Nisam odolela: na konkursu Portalibrisa 2023. godine sam napisala priču koja je nagrađena i objavljena u izdanju ,,Strogo poveljivo iz prošlosti Srbije". Priča se zove:

 ,,S KOLENA, NA KOLENO”

U tišini večeri  oko vatre koja je gorela na ognjištu skupilo se društvo. Mlađi članovi domaćinstva su se povukli u postelje  iz kojih se čulo samo tiho disanje i šuštanje slame ispod njihovih tela. Na momenat bi se začuo pseći kev  izazvan ujedima buva. Sve ostalo je bilo uvijeno u neku neobičnu izmaglicu obojenu mirisima ostataka hrane iz teškog kazana nad ognjištem.
Iskrice koje su pucketanjem izletale iz bukovih cepanica su na neki tajnovit način pričale  priče.
Najstariji među njima  je na kraju ostao sam pored vatre. Ova  se poigravala i plamenim jezicima lizala njegove oči. Čelo mu se pod teškom šubarom naboralo još jače. Osećao je da mu se bliži kraj, a pred Gospoda nije mogao s tolikim teretom na duši. Nije mogao dozvoliti da tajna koju je nosio sa sobom bude zakopana i zauvek skrivena.
Dugo je hodao pod nebom ropstva, nagledao se jada, mrtvih glava, odsečenih ruku i beživotnih tela. Dugo je čekao dah slobode. Skrivao je u svojim konobama hajduke i uskoke. Skrivao je i njega čoveka nad čovekom, Velikog Vožda.
Sedeo je ćuteći. Premišljao se i predomišljao. Ustao je. Prišao do najudaljenijeg kreveta u kome je ležao njegov unuk. Blago ga je prodrmao. Dečkić od dvanaestak godina  otrgnut od sna , jedva je onako zbunjen otvorio oči. Nije uspeo da izusti pitanje, a deda mu je rukom zapušio usta. Pozvao ga očima koje su svetlele poput mačjih,  odsjajem vatre koja je dogorevala.  Odmahivanje glavom je značilo da pođe za njim. Usput ga je  ogrtao  starom ponjavom teškom od boravka na leđima konja i brojnih upijenih i osušenih kiša.
Izašli su pod noćno nebo i okrilje Meseca koji je video svašta i znao sve što se dešavalo pod svetim noćnim nebom, tek kada se uverio da su potpuno sami  mu se obratio:

-Moraš da se zakuneš da nikome nećeš besjediti ono što češ čuti iz mojijeh usta. Kaži kunem se!
-Kunem se
-Još dva put, jer Bog pomaže triput.
-Kunem se. Kunem se. ”
-Dobro onda slušaj i dobro utuvi , jednoga dana ćeš ti odabrati onoga kome ćeš reći. Biraćeš isto ovakvo veče i noć kada ti se bude bližio kraj.
-Šta znači kad ti se bliži kraj? I kako ću znati ?
-Znaćeš. Sad ćuti i slušaj:
Oduvek sam slušao i osluškivao, čuo sam svašta, u nešto  verovao u nešto nisam. Kada su u naše Radovanje počeli da dolaze različiti ljudi,mislio sam da će nas poharati, a oni počeše da ga ispituju, istražuju. A ja u se, pa  muči. Mislio sam ljudi su ljudi, idu  za svojim poslom ne mešam se, ne diram nikog i niko neće mene..
Jednog jutra, iznebuha,  sam izašao, Neobična tišina je vladala Radovanjskim lugom. Disao sam duboko i hvatao tek tragove svetla pre praskozorja.  Kroz stoletna stabla sam video lako pomeranje visoke trave. Prikučio sam se. Počeo sam da razabirem glasove :
,,Tu , tu ćeš ga , i njega,
,,Nekako..?”
 ,,Ne budeš li pobiću ti familiju,  zatrće se tvoj rod. A šta tek misliš da će ti  on uraditi? Noćas nema premišljanja.
,,Dobro , znači kad zanoće ovde…”
Spustio sam se niže da me ne vide , da ne završim kao taj neko, a znao sam dobro da to može biti samo on,  Vožd, čuo sam da je zvat da dođe, al verovao nisam. Ko bi , pa to mu je kum i on je sedeo kod mene , za sofrom , pili rakiju i jeli gorki ovčiji sir uz tvrdi projin beškot od vodeničkog brašna.  
Povukao sam se, od velikog zorta.  Uvukao sam se u gust šiprag. Ni disao nisam. Setio sam se glasa i dela prvog među pravednima i zimovanja pod našim krovom.
Greh je moj što sam ćutao, što ništa nisam preduzeo, niti rekao. Šta sam mogao onako neuk i siromah.   Grešnik sam velik.  Znao sam šuškalo se po prelima i  mehanama da se sprema , da Vožd zna , a da ne mari. Zato sam morao sam biti spreman.
 
Znam da ću Bogu na istinu. Tebi ću reći tajnu. Tijeh dana je u Bošljanima  umro čovek -naočit, stasit , nalik na našeg Vožda. Tek su ga sahranili.
U grobu neobeleženu, bio je nevernik,  ni kršten, ni miropomazan.  Uzjahao sam čilaša. Otišao sam. Iskopao ga. Ovim svojim dvema rukama i naoštrenim jataganom sam mu skinuo glavu. Umotao je u prašnjavi pokrov.  Sa srcem koje više nije bilo moje  sam otišao  u lug. Dovukao se do mesta, dobro sam ga utuvuio ...Već se  sa čulo roptanje i komešanje.
Znao sam šta je.
Vujica Vuličević, Karađorđev kum,  i Nikola Novaković došljak, dočekivan I ispraćan, zar on...                                                                                                                                                                      
Suze su mi same udarile. presecali glavu Voždovu  i sad čujem krckanje kostiju.  Primakao sam se.  šta je moja glava spram njegove? Dok su ona dvojica čitala Očenaš i molila za oprost Gospoda , pod mrakom noći bez mesečine , bez disanja , u velikom zortu da ne budem otkriven, po cenu svega što imam, po cenu tebe koji nisi bio rođen, a danas   si mi sve:  zamenio sam glave.
Niko neće mog vožda Milošu, pa u Carigrad! Ne dam!  Zavukao sam se pod stari panj i tu čekao zoru. Ni živ ni mrtav. Kad se sve stišalo izašao sam. Glavu sam odneo  u Koporin. Oni svoju Milošu u Kragujevac. Sakrio sam  je ispod istočnog zida, pod petim  stubom,  sledeće noći. Zapamti, znaš od kog se broji, toliko puta sam ti pokazao. Zakopao sam je tamo da je niko ne nađe. U mojoj je košulji, vezenoj,  koju mi je još mati moja svojom rukom otkala i  vezla.  Nikom nisam besjedio osim ove noći tebi.
Svakog dvadeset šestog jula odem u Koporin, da se poklonim, tako ću dok me traje, još ovog leta, a na tebi je da nastaviš…
Jesi li čuo? I da ćutiš dok ne dođe tvoj čas!

Dečak je ćutao. Niz lice su mu se slivale suze. Deda je gledajući ga onako golobradog podigao žuljevitu staračku ruku , blago ga pomilovao po kudravoj kosi i zaplakao s njim. Mesec ih je gledao s visine. Kad je poslednji ridaj utihnuo očitali su Očenaš.
                                                                                                                  
 

 

,,С КОЛЕНА, НА КОЛЕНО”

У тишини вечери око ватре која је горела на огњишту скупило се друштво. Млађи чланови домаћинства су се повукли у постеље из којих се чуло само тихо дисање и шуштање сламе испод њихових тела. На моменат би се зачуо псећи кев изазван уједима бува. Све остало је било увијено у неку необичну измаглицу обојену мирисима остатака хране из тешког казана над огњиштем.

Искрице које су пуцкетањем излетале из букових цепаница су на неки тајновит начин причале приче.

Најстарији међу њима је на крају остао сам поред ватре. Ова се поигравала и пламеним језицима лизала његове очи. Чело му се под тешком шубаром наборало још јаче. Осећао је да му се ближи крај, а пред Господа није могао с толиким теретом на души. Није могао дозволити да тајна коју је носио са собом буде закопана и заувек скривена.

Дуго је ходао под небом ропства, нагледао се јада, мртвих глава, одсечених руку и беживотних тела. Дуго је чекао дах слободе. Скривао је у својим конобама хајдуке и ускоке. Скривао је и њега човека над човеком, Великог Вожда.

Седео је ћутећи. Премишљао се и предомишљао. Устао је. Пришао до најудаљенијег кревета у коме је лежао његов унук. Благо га је продрмао. Дечкић од дванаестак година отргнут од сна , једва је онако збуњен отворио очи. Није успео да изусти питање, а деда му је руком запушио уста. Позвао га очима које су светлеле попут мачјих, одсјајем ватре која је догоревала. Одмахивање главом је значило да пође за њим. Успут га је огртао старом поњавом тешком од боравка на леђима коња и бројних упијених и осушених киша.

Изашли су под ноћно небо и окриље Месеца који је видео свашта и знао све што се дешавало под светим ноћним небом, тек када се уверио да су потпуно сами му се обратио:

-Мораш да се закунеш да никоме нећеш бесједити оно што чеш чути из мојијех уста. Кажи кунем се!

-Кунем се

-Још два пут, јер Бог помаже трипут.

-Кунем се. Кунем се. ”

-Добро онда слушај и добро утуви , једнога дана ћеш ти одабрати онога коме ћеш рећи. Бираћеш исто овакво вече и ноћ када ти се буде ближио крај.

-Шта значи кад ти се ближи крај? И како ћу знати ?

-Знаћеш. Сад ћути и слушај:

Одувек сам слушао и ослушкивао, чуо сам свашта, у нешто веровао у нешто нисам. Када су у наше Радовање почели да долазе различити људи,мислио сам да ће нас похарати, а они почеше да га испитују, истражују. А ја у се, па мучи. Мислио сам људи су људи, иду за својим послом не мешам се, не дирам никог и нико неће мене..

Једног јутра, изнебуха, сам изашао, Необична тишина је владала Радовањским лугом. Дисао сам дубоко и хватао тек трагове светла пре праскозорја. Кроз столетна стабла сам видео лако померање високе траве. Прикучио сам се. Почео сам да разабирем гласове :

,,Ту , ту ћеш га , и њега,

,,Некако..?”

,,Не будеш ли побићу ти фамилију, затрће се твој род. А шта тек мислиш да ће ти он урадити? Ноћас нема премишљања.

,,Добро , значи кад заноће овде…”

Спустио сам се ниже да ме не виде , да не завршим као тај неко, а знао сам добро да то може бити само он, Вожд, чуо сам да је зват да дође, ал веровао нисам. Ко би , па то му је кум и он је седео код мене , за софром , пили ракију и јели горки овчији сир уз тврди пројин бешкот од воденичког брашна.

Повукао сам се, од великог зорта. Увукао сам се у густ шипраг. Ни дисао нисам. Сетио сам се гласа и дела првог међу праведнима и зимовања под нашим кровом.

Грех је мој што сам ћутао, што ништа нисам предузео, нити рекао. Шта сам могао онако неук и сиромах. Грешник сам велик. Знао сам шушкало се по прелима и механама да се спрема , да Вожд зна , а да не мари. Зато сам морао сам бити спреман.

Знам да ћу Богу на истину. Теби ћу рећи тајну. Тијех дана је у Бошљанима умро човек -наочит, стасит , налик на нашег Вожда. Тек су га сахранили.

У гробу необележену, био је неверник, ни крштен, ни миропомазан. Узјахао сам чилаша. Отишао сам. Ископао га. Овим својим двема рукама и наоштреним јатаганом сам му скинуо главу. Умотао је у прашњави покров. Са срцем које више није било моје сам отишао у луг. Довукао се до места, добро сам га утувуио ...Већ се са чуло роптање и комешање.

Знао сам шта је.

Вујица Вуличевић, Карађорђев кум, и Никола Новаковић дошљак, дочекиван И испраћан, зар он...

Сузе су ми саме удариле. пресецали главу Вождову и сад чујем крцкање костију. Примакао сам се. шта је моја глава спрам његове? Док су она двојица читала Оченаш и молила за опрост Господа , под мраком ноћи без месечине , без дисања , у великом зорту да не будем откривен, по цену свега што имам, по цену тебе који ниси био рођен, а данас си ми све: заменио сам главе.

Нико неће мог вожда Милошу, па у Цариград! Не дам! Завукао сам се под стари пањ и ту чекао зору. Ни жив ни мртав. Кад се све стишало изашао сам. Главу сам однео у Копорин. Они своју Милошу у Крагујевац. Сакрио сам је испод источног зида, под петим стубом, следеће ноћи. Запамти, знаш од ког се броји, толико пута сам ти показао. Закопао сам је тамо да је нико не нађе. У мојој је кошуљи, везеној, коју ми је још мати моја својом руком откала и везла. Ником нисам бесједио осим ове ноћи теби.

Сваког двадесет шестог јула одем у Копорин, да се поклоним, тако ћу док ме траје, још овог лета, а на теби је да наставиш…

Јеси ли чуо? И да ћутиш док не дође твој час!

Дечак је ћутао. Низ лице су му се сливале сузе. Деда је гледајући га онако голобрадог подигао жуљевиту старачку руку , благо га помиловао по кудравој коси и заплакао с њим. Месец их је гледао с висине. Кад је последњи ридај утихнуо очитали су Оченаш.

 

Hvala na čitanju. 

Fotografija : Dragan Đukanović