Putopis: Jerusalim

Početak puta je najteži.
Prvi korak zahteva mnogo rada, truda i priprema,

кada se načini,  putovanje je jednostavno.
Vreme leti.
Sati se čine prekratkim.  Neumoljivo su brzi. Čovek ostaje nem, prepun utisaka, zadovoljan sobom i svojim duševnim bogatstvom. Takvo putovanje je ostvarivo jednom u životu.
 Za mene  je to  put u Svetu Zemlju, tamo gde se pisala i stavrala Biblija, gde su nastale najlepše pesme Davidove,  gde su  ljudsko stradanje  i patnja na počasnom  mestu kao opomena i sećanje, gde je Hrist rođen, razapet i vaskrsnuo. Duhovnost  na svakom koraku, u vazduhu, na zemlji, u oku dobronamernika i hodočasnika.
Pamti se i piše.
Govore gordi, od jerusalimskog kamena načinjeni  zidovi i uglačane kamene staze pertočene u ulice. Svaki korak je  preko koraka mnogih hodočasničkih, znatiželjnih , radoznalih, poniznih. Načinjenih  u žurbi, strahopoštvovanju, plaču, radosti, trajanju. Uzdižu se beli kameni zidovi drevnog Jerusalima toliko puta rušeni i obnavljani. Načinjeni da traju  i govore.

Do ne tako davno put u Svetu Zemlju mi se činio toliko dalekim da je bilo gotovo nezamislivo da ću ikada stići tamo. No uz pomoć savrmenog internet čuda, dobrih ljudi i neverovatnoj sposobnosti mog supruga za snalaženjem na sasvim nepoznatom terenu,  tako nešto se učinilo mogućim. Od avionskih karata,  transfera do  temišvarskog i bukureštanskog aerodroma, putovanja sa jednog do drugog konntinenta,  do sletanja na izraelski Ben Gurion, sve se činilo kao san.
Ređale su se nepregledne rumunske šume vidljive kao tamne nepravilne mrlje iz vazduha, večernjim suncem polivene  i ledom okovane reke ličile su na neke evropske Naska linije vidljive samo s nebeskih visina, preko tame sredozemnog mora,  do karamelizovanoh svetala Istanbula, toliko velikog da se sa desetak hiljada metara visine činio kao filigranski rad od tankih niti starog zlata provigdnog kao niti vrelog otopljenog šećera.
Lepotu prizora koju dopušta malo prozorsko okno brzo zaklanjaju neprovidni beli oblaci. Letimo dalje, a nemam osećaj letenja. Sve je mirno, sigurno, zbrinuto rukom anđeoskih stvorenja koji su tu negde u nebeskim visinama. Klizimo do  svetla Tel Aviva. Smanjivanjem visine  ona postaju bliža, opipljivija, primamljivija. Aplauz za osoblje kada su točkovi dodirnuli čvrsto tlo.
Ulivamo se u mnoštvo ljudi. Mnogo nacija, mnogo jezika. Zbuni se mali čovek  od tolike veličine i uređenosti. Davidovo pravilo se poštuje. Unutrašnjost velikog aerodromskog prostora je pokrivena jerusalimskim belim kamenom.
Na zidovima su prizori iz Starog zaveta. Gledaju  na posetioca prijateljski i obećavaju avanturu.

Iako je gužva, sve ima svoje mesto. Baš tu gde treba. Ljubazna devojka nas upućuje  na naš prostor za pasošku kontrolu. Posle jednosatnog čekanja i dobijene  izraelske  lične karte, bez koje se u njega ne može ući ni ići, (ona zamenjuje redovan pasoš i jedini je dokument koji pokazuje da ste u zemlju ušli legalno), možemo na Sveto tlo.
Ništa se ne prepušta slučaju. Sve se proverava. Ukoliko postoji  najmanja sunmnja koja bi posetioca teretila ili bacala senku na njegovu prošlost, osoba bi bila vraćena na mesto odakle je pošla.
Aerodromski prostor je velik. Mnoštvo pokretnih stepenica i spratova, obaveštenja na hebrejskom, arapskom i engleskom jeziku  koji olakšavaja snalaženje. Pronalazimo menjačnicu i menjamo novac za izraelsku valutu: šekel.
Izlazimo na topao mediteranski vazduh. Miriše drugačije od evropskog i toplo je. Vazduh budi čula. Govori nepoznatim  mirisima. Miriše vazduh po miru i bosiljku začinjen starozavetnim i novozavetnim pričama. 
Sedamo u autobus- redovna linija aerodrom - Jerisalim.  Sedam pored žene uvijene glave. Muslimanka s besprekornim osmehom dobre žene.  Ispred nas sede dva dečaka, okrugla punačka dečačka lica i rumeni obrazi, duksevi i farmerke,  u rukama im mobilni telefoni.
Igraju igrice.
Stariji dečak pokušava da se prikači na punjač za mobilni telefon koji se nalazi iznad svakog sedišta.  Žena ga opominje i smeška se.
Uspeo je.
 Tapšim sasvim tiho. Osmehuje se. Sreća iz njegovog oka blista. Imam bombone, ali se ne usuđujem da ga ponudim , zadovoljavam se tapšanjem.  Ćutim i kako to Balašević kaže ,,perfektno se služim smeškom". Žena širi ruke.
 Razumem : tehnologija je i ovde stigla. Bez nje se ne može. Svugde isto.
Kroz osvetljenu noć gledam drvored koji deli dve trake puta. Pomorandže krupnim žutim  plodovima plešu na lakom vetru. Zimski vetar, ali ovde  drugačiji, opojan, mirisan, primamljiv,  donosi noćnu vlagu i dnevnu toplotu. Taman toliko da se narandžasto boji  sunčevom svetlošću, da bude jasnije i jarkije.
Smenjuju se svetla i svetla.
Žalim što nije dan.
Vreme brzo leti. Ispred nas su svetla jerusalimska. Srce kuca brže. Lagano  do svesti dopire glas da je Sveto tlo pod nogama. Da su dani bezbrojnih priprema za nama i da je došao trenutak da se plan putovanja ostvari. Nadamo se samo dobrom. Lagani strah dolazi u naletima.
Usledio je osmodnevni boravak u Izraelu. Mnogo smo videli i obišli. Sužili smo se gradskim prevozom i železnicom. Oba su izuzetno tačna. Ako autobus kroz Judejsku pustinju prolazi u 15:31  doći tačno u  to vreme. Grešaka nema. Svi ljudi sa kojima smo dolazili u kontakt su bili ljubazni, spremni da nas upute na pravu stranu i pomognu.
Osećali smo se izuzetno bezbedno i čuvano. Sve i svako se proverava. Ne može se ući na autobusku stanicu ili u bilo koju ustanovu,  da se ne ide pod skener. Kamere su postavljene  na mnogim mestima. Ne diraj nikoga i nećeš biti diran.
Ovde sam videla betonske klavire na ulicama, slobodne za svakoga ko zna i ne zna da svira. Srećom više je onih koji znaju. Lete note  po Jerusalimu, pevaju se pesme svih dobronamernika. Zaključani su samo za Šabat. Tada su dani tišine. Ulice su puste, prodavnice i gradski prevoz ne rade. Tišina caruje, samo Stari grad živi.
 Živi zaista,  svakodnevno vrvi od brojniih pridošlica sa svih konktinenata. Očekivala sam ruševine i napuštene kamene zidine, ali je sve sasvim suprotno. U njemu se živi, moli-  svako na svoj način,  prolaze automobili, otvorene su prodavnice, priprema se hrana, nude sokovi od sveže ceđenog nara, čuju se mnogi jezici , oseća se radost i velika količina pozitivne energije.
Videh cveće usred zime.
Daje se svakome ko ima vremena za njega. Ćitavi bokori: žutog sličnog našim margaretama i crvenog poput onoga što kod nas zovu Lepi Jova, samo što rastu na žbunu. Orhideje na slobodi, u baštama u alejama luksuznih restorana, na terasama, u Crkvi Svetih Arhangela. Cvasti krupnih izvijenih cvetova neke vrste ljiljana s neodoljivim  mirisom lake opijajuće beline. Sama lepota na dohvatu oka.
Beskrajne plantaže banana, pomorandži, mandarina  i urmi. Gledala bih sve, dodirnula sve , upila sve.
Mnogo je mladosti na ulicama Jerusalima, mladih brojnih porodica, bezbroj je nacija i vera, bezbroj primamljivih tezgi i primamljivih mirisa sveže pečenog hleba različitih oblika i neodoljivih ukusa.  Na jednoj tezgi u Starom gradu sam videla jaja  pečena u ljusci sa vidljivim braonkastim tragovima ponesenim iz hlebnih peći.  Bezbrojna je ponuda rolnica punjenih bademima i pistaćima, alvi, svega što čovek može da izmisli. Probali smo uličnu hranu: Falafel i Švarmu, slatkiše sa pistaćima i susamom. Oseti se ukus Bliskog istoka i  neodoljivih začina. Sve diše, miriše i živi.
Poštujemo  sve tradicije i vere. Osećamo se bezbednim i dobrodošlim.
Turista je pažen od strane svih. Ne razlikujem ljude, vidim samo dobrotu i bogoljubivost. Osećam vedrinu Svetog neba.

U Stari grad se može ući kroz osam  kapija(Jafa, Damaskus, Nova, Gnojna, Lavlja, Sionska, Heroldova i Zlatna).
 Najviše smo se koristili Jafa kapijom. Nakraći put da se stigne do bilo kog Svetog mesta jeste put kroz uglačane ulice Starog grada. Putokazi su svuda postavljeni.
Dok nisam nogom kročila na Sveto tlo  nisam imala predstavu o Veličini Starog grada.  Ako bi se čovek usudio da okolnim putevima ide od jedne do druge kapije, imao bi mnogo koraka ispred sebe i nimalo jednostavan put.
 Jerusalim je smešten na nekih sedamsto metara nadmorske visine. Iako se ne vide planine kao kod nas, to je brdovit predeo sa mnogim usponima. Nije bilo dana da nismo prehodali petnaestak kilometara. Zato  je nagrada koja sledi melem za dušu.
Na svom putu smo se sretali sa različitim ljudima. Bog je odredio da budu dobri i ljubazni. Pratila nas je sreća kud god smo se kretali, a bila je potrebna, jer smo išli bez grupe i vodiča. Sam Gospod nam je otvarao mnoga vrata.
Jedini protivnik je vreme.
Previše brzo teče.

Putopis: Božić u Svetoj zemlji

U Vitlejemu

Pod svetim nebom se nađe čovek
Milost ga obaspe
Oseti
Doživi
Hoda.

Pod  nebom obojenim duhovnošću doživeh miran san.
Jutro je osvanulo obasjano sunčevom svetlošću. Miriše narandžin plod na beskrajnim plantažama, mirišu palmini listovi koji skrivaju bogatstvo urminog ploda. Opija vazduh i zadrhti srce u panonskim grudima.

Ulaz u Crkvu rođenja Hristovog

Ustali smo rano. Čeka nas put. S poštovanjem smo prošli pored Jafa i nastavili do Damaskus kapije gde je i autobusko stajalište. Ulazimo u autobus. Pomoć dobijamo od ljubaznog mladića sa kipom na glavi. Na dobrom smo putu. Kilometri ne
znače ništa osim pojačavanja želje da stignemo u Vitlejem.
Badnji dan je.
Smenjuju se jerusalimske i vitlejemske ulice.
Bele građevine.

Unutrašnjost crkve

Čistota vazduha i mnoštvo ljudi. Upućujemo se prema centru Vitlejema, do mesta gde se nalazi Svetinja. Obraća nam se mlada žena.  Iz Indije je. Sa suprugom i sinom od nekih sedam - osam godina su pošli do Crkve Hristovog rođenja. Iako su Hindu, žele da u Svetom danu posete i dodirnu Zvezdu. Žele da svom sinu i sebi pokažu  značenje poštovanja svetinja drugih vera. Saznajemo da se Crkva  zatvara u jedanaest časova, jer se pripremaju Bogosluženja, a  očekuje se oko trista hiljada posetilaca. Radost me preplavljuje. Jedna sam od njih.  Na vreme smo pošli. Imaćemo vremena za sve.
Koliko se puta u čovekovom životu može doživeti takva milost?

Srebrna zvezda

Posle dvadesetak minuta stižemo do malog ulaza. Kamen na kamenu. Kameni ulaz u nekadašnju pećinu, danas Crkvu Hristovog rođenja. Pognuh leđa i uđoh. Svetlošću obasjana unutrašnjost me dodiruje božanskom energijom. Mnoštvo je u redu. Čeka se uz lagani zadivljeni žamor. Prilazimo oltaru, sija Vitlejemska zvezda na njemu. Sve je spremno za obeležavanje velikog praznika. Lagano se krećemo do mesta na kome je ulaz   na mesto gde je Devica Marija rodila Hrista. Mali prostor zahteva veliko strpljenje i tolerantnost. Ljudi  je mnogo. Svi smo  tu sa istim ciljem. Saginjem se i lagano prilazim mestu na kome je Mali Hrist ugledao svet. Na mestu je Zvezda koja je davno ukazala  na rođenje spasitelja. Od srebra je sa svetim rečima ispisanim kao radost, predskazanje, ukazivanje na čast što se nalazim pored nje.  Iznad  vise kandila. Šest ih je. Trepere žiškice u nima.
Mala sam i ponizna.
Dodirujem Zvezdu.
Hladi i greje.
Uzdiže  dušu.
Miriše tamjan u vazduhu i miris brojnih sveća. Izgovaram molitvu. Puštam da me dodirne Sveti duh. Puštam suze. Pred očima su svi koje volim i koje poštujem. Molitva je za sve njih, za nas , za mile i drage, za radost života.
Lagano se pomeram. Ostala bih još, ali brojni čekaju.  Prolazim pored niše koja predstavlja pećinu u kojoj su sedela tri mudraca, koja su došla da pozdrave rođenje Spasioca. Ona je prazna, bez ukrasa. Onakva kakva je nekada bila. Izlazim iz kripte. Dajem prilog, uzimam sveće i palim ih. Mirišu po Vitlejemu, sjaj im je poput zvezda na visokom nebu. Uzdižu se.Dodiruju visine.
Radost.

Radost

Poginjem leđa i izlazim napolje. Prostor kroz koji je malopre bio dozvoljen prolaz,  sada je zatvoren. Mnoštvo se uvećalo.
Ulazimo  u metež. Mešamo se. Deo smo kolektva, obuzima nas ista radost. Sledi procesija. Mažoretkinje, bubnjari, narodni instrumenti brojna mladost i svirači. Svi u istom ritmu. Čuju se gajde.
Zastajemo. Divljenje nas preplavljuje u naletu pozitivne energije.  Bogosluženja počinju uskoro. Gužva je sve veća. Polako se izvlačimo.
Vraćamo se u Jerusalim.
Počinje božićno veče.
 Želimo da ga provedemo u Starom gradu. On je podeljen na četiri dela: Hrišćanski, Jermenski, Muslimanski i Jevrejski. Visoke zidine obložene jerusalimskim belim kamenom( upotreba  u gradnji se zadržala još iz vremena kralja Davida i traje do današnjih dana) otkrivaju vrh okićene jelke. Kroz  Jafa kapiju se upućujemo u tom pravcu. Prvi sumrak pojačava osećaj praznika. Utapamo se u kolonu dobronamernika i svečano obučenih ljudi. Ne razlikujemo se.
Isti smo na istom.
Hrišćani smo.

Detalj pećine

Od nekud do nas dopire miris cimeta i zvuk  anđeoskih glasova. Pevaju se božićne pesme. Devojka sa kapicom Božić Bate nudi kolače i poziva na sa na proslavu Badnje Večeri. Ulazimo. Osmeh i osmeh.
Sreća u vazduhu.
 Radost davanja i primanja.  Ponuđeno se ne odbija. Lagano ispijamo kuvano slatko božićno vino začinjeno cimetom i grickamo ukrašene medenjake i  kuglice sa bademima. Svi se raduju i jedni drugima čestitaju.  Pozitivna energija koja vlada u Hrišćanskoj zajednici prelazi s jednog čoveka na drugog. Radost svuda, na svakom koraku.
Srećna sam što sam doživela milost Gospodnju da se nađem na ovom mestu.
Umor na savladava. Upućujemo se do našeg malog stančića. Vrata na većem su otvorena. Slavi  se Božić. Pozvani smo. Čestitamo i puštamo mladost da nastavi slavlje.

U Vitlejemu

Badnje Veče u Jerusalimu

Proslava Badnje Večeri Jerusalim

Daljine me vuku

Daljine me vuku,
Prostranstva i osunčani dani.
Široko plavo zove
Doziva
Mami.

Hrani se duša osmehom dalekim.

Nepoznatim ljudima poklon
Otvorenog dlana nosim.

Starina  ponosito stoji.
Čeka.

Ne broji korake
Ne broji vekove
Ne broji verne i neverne.

Dočekuje i ispraća.
Bogatstvom daruje.

Pamti kamen
Smerne
Dobre
Duhom začinjene.

Idem.
Daljine me vuku.

Kraj dana

 U kosi je nosila zrelo klasje, stasom se pridruživala vilama,visinom je dodirivala nebo а rukama zelenilo livada. Smeh joj je krasio lice preplanulo od letnjeg sunca. Cvetala je zdravljem. Duboko je tugu pritajila.

Nije mogla da misli na druge. Nije je doticala tuđa bol, utešna reč, sažaljenje u tuđem oku. Ostala je ogoljena do kože, odbačenih svilenih niti koje su je obavijale. Najstrašnija noćna mora ju je razdirala i po danu: Krivica.

Dok se lagano dan približavao kraju, iza horozonta se Sunce spremalo za odlazak na drugu stranu Zemlje, setila se, davno neizrečene slutnje. Nije mogla da otera klicu iz uma. Nekako je uvek čekala i vrebala kao stalno prisutno strahovanje. Crne oči su češće gledale mrak i tražile skrivene znakove, ne bi li sprečile da neizgovoreno dobije život. Da li je to to? Često se pitala.

- Daj mi dlan da ti pogledam.

- Ti znaš da gledaš u dlan?

- Znam. Daj!

Pružila je ruku. Nikada nije verovala u proroke i proročice, u gledanje u dlan ,pasulj, talog kafe, ali ipak nešto ju je potaklo. Žena je prihvatila pruženu ruku. Pogled je lagano oborila, a zatim ga naglo podigla. Pruženu ruku je odbacila.

- Šta to bi?

- Ništa.

-Kako ništa?

- Šta si videla?

-Ne mogu da ti kažem.

Svetlost se lagano opraštala, lako i sigurno je tonula ostavljajući za sobom crvenkasti sjaj. Bojila je zgrade, visoko drveće, terala je rastinje na puštanje mirisa i noćne stanovnike na život.

Nemarno obučena, opuštene kose i usahlih očiju činila je tamnu senku u rumenilu. Nazirala se tuga kroz ples njenog odraza. Uprkos zelenkastim pločicama voda bazena je bila zagasito ružičasta.

Sedela je na ivici. Bez volje je pratila tonjenje dana i nastajanje prvog sumraka.

Nije videla nikoga. Nje postojao niko. Teret koji je nosila je bio prevelik. Što god da je činila slika minulih dana je ostajala. Tražila je opravdanje i utehu.

Teret joj je ostao.

Prebirala je požutele fotografije. Svaka je davala više od onoga što bi obični, neupućeni posmatrač mogao da vidi.

Lica na njima su se smešila.

- Da ,ovde smo zagrljeni. Mama, tata, ja , moja dva brata. Srećni, nedodirljivo snažni na početku života. Svetlost i sunce, sjaj lepote i praznika na dlanu. Veselili smo se gostima i prvim obojenim crvenim uskršnjim jajima.

Noge je umočila u mlaku bazensku vodu. To ju je podsetilo da je živa. Blago se nakašljala. Prijalo joj je golicanje lakih talasa pomeranih večernjim povetarcem. Upijala je trenutak. Setila se blatne vode posle letnjih kiša i mulja stvorenog od osušene banatske prašine. Kako je lako prolazio kroz prste, kako joj se mulj lepio za slabašne noge i staru cicanu haljinu izbledelih cvetova.

- Šta je život, od cicane haljine do bazena...Pogled je pao na izbledelu fotografiju.

- Sneg u mom selu. U poseti smo. Tamo je zima, ovde je leto. Majka mi se smeši, otac me gleda strogim pogledom skrivene radosti. Slika toliko živa da je čula lako škljocanje aparata.

-Ne gledaj me prekorno. Moram ovako. To je jedini način da izdržim. Možda mi je žena prorekla pogledavši moj dlan.

Vetar je svojim pokretima milovao njenu kosu, doneo je uspavanku detinjstva, odnekuda dolutalu na nevidljivim krilima usamljenog noćnog leptira. Izmamila joj se suza. Samo ju je obrisala. Počela je da živi život fotografija.

- Nekog sušnog leta selo je obavila nemaština i nespokoj. Kada je Riđa uginuo nije videla lepotu njiva i vitkih kukuruza. Njegova kopita su pratila rad njenog srca. Kad bi s ranog jutra, neposredno pred izlazak sunca krenuli na njivu, da odrade što više pre letnje pripeke, uspavljivao ju je njegov laki kas. Srce joj je tuklo istim ritmom. Isto su trajali. Pretvarao se kas u ritam melodije. S prvim sunčevim zrakom kroz poluzatvorene oči je propuštala delić svetlosti, toliki da su se mogle nazreti senke i najudaljeniji zamišljeni svetovi. Teška suva prašina joj se zalepila za dušu, svakim udahom se činila grudvastijom i težom, pretvorenom u kamen. Spakovali su ono malo što su imali i došli ovde u obećanu zemlju. More sunce, toplota i crvena zemlja. Kuća i bazen, moglo se...

-Miljana moja, Miljana, ne mogu, ne mogu... Zašto te nisam naterala, zašto? Zbog čega sam dozvolila duge izlaske i putovanja u daleke zemlje? Zašto te nisam vezala i zatvorila da ne vidiš put pred sobom i da ne tražiš više i lepše? Imala si more i sunce, imala si karijeru i novac. Oprosti, ja sam kriva, nisi ti. Oprosti.

-Mama spremi moju torbu. Onu malu. Letim jeftinim avionom, zamisli videću Hong Kong! Toliko sam uzbuđena, da ti ne mogu reći...Videću sve o čemu sam sanjala...Spakuj i moj omiljeni parfem.

- Samo idi kada ti se ukazala prilika. Jesi li se vakcinisala od onog virusa?

- Kakav virus, znaš da ja u to ne verujem. Sve je to izmišljeno. Ne brini, pet dana, brzo ću ja! Ljubim te, ljubim...

Reči su odzvanjale njenim razumom koji je uveliko postajao gusta nepoderiva siva paukova mreža. Deo svesti je razabrao nit:

-Brzo je prošlo, eto već dva dana sam kod kuće! Molim te skuvaj mi čaj, nešto me boli grlo.

- Imaš temperaturu...daj da ti izmerim...

- Kakva temperatura, to sam umorna od puta, pusti me da se naspavam.

Tiho je zatvorila vrata sobe da željeni odmor uzme maha. Veče je brzo palo. Dan se gasio u crvenilu obojenih oblaka. Došla je do vrata.

- Milice, hajde već će noć, šta ćeš noćas raditi... MILICE!

Telo je bez svseti utonulo u težak san. Tragovi na posteljini su odavali burom dodirnute sate.

Poslednjim zrakom razuma je pozvala hitnu pomoć. Još brže su je odneli u bolnicu. U hladnoći su odzvanjale reči: Neće se probuditi.

...

Znala je šta će.

Dugo je lutala u tami, dodirivala nedodirljivo i tražila pomoć tamo gde nije mogla da je nađe. Ušla je u mlaku vodu. Zaronila je. Pokvasila kosu i zatvorila oči. Onda je izronila. Podigla je kutiju I rasula fotografije po površini. Šake je stavila na ivicu bazena. Snagom mišića se izdigla da još jednom udahne vazduh. Pogledala je fotofgrafije. Draga lica su je nemo posmatrala.

- Oprostite.

Ispustila je vazduh iz pluća I zaronila. Snagom poslednje svesne misli je udahnula mlaku bazensku vodu.

Nastao je mrak.

Književo veče u Novim Kozarcima

 Hladno decembarsko veče nije sprečilo ljubitelje lepe reči da dođu na druženje. U prostorijama Likovne galerije ,,Zdravko  Mandić"  u Novim Kozarcima družili smo se uz pisanu reč. Smenjivali su se pasusi i stihovi, oživljavali su likovi iz mojih knjiga.  Smešile su  se umetničke slike sa zidova. Svetlo dana su ugledali po ko zna koji put oni kojih nema odavno.
 Radovali smo se uz ,,Radost žute lubenice" , čvrsto se držali za niti ,,Odsjaja svilenih niti" .  Smeh je ispratio doživljaje nesrećnog Čede( priča Očenaš za Čedu). Kako god,  vreme je brzo proteklo.
Želim da se zahvalim gospodinu Braci i gospođi Jeleni na ljubaznosti, pozivu i organizovanju našeg druženja. Zahvaljujem prisutnima na vremenu poklonjenom našem druženju.
Nezaobilazna istina je :  Među prijateljima se čovek uvek dobro oseća.
Do nekog novog viđenja! 

 Među slikama učesnika čestih likovnih kolonija galerije odzvanjali su stihovi:

Na početku beše reč

Reč dospe do mene,
preplavi me,
ožive,
dotaknu me svojom snagom
i
lepotom.
Poželeh da produžim reč.
Poželeh da zavrtim glas
da stvorim novu reč.
Tako jednoga dana krenu reč po reč.



Bezimena pesma za početak

Kada nebo oteža oblacima,
 Kada sivilo unese
U duše ljudi neki tihi,
Neobjašnjivi žal
Dubokih korena,
Dolet bezvučni poj.
Razlegne se.

Samo ga prozvani čuju.



Još jednom: Hvala prozvanima.

Tu sam

- Gde si Lakokrili, ti koji putuješ prostranstvima, spajaš i razdvajaš, ti koji se
spuštaš u nizine i uzdizeš u visine, koji si i tu  i nisi?
Skrivaš se.
U tajnosti delaš.
Nedostaješ mi ovih dana.
Nedostaje mi tvoj savet i nevidljivi osmeh  duginih očiju.
- Tu sam. Samo ne ne vidiš.
-  Radost je moja  susreta našeg  u ovom tmurnom danu kada se sivilo nebesko spustilo.
Pretih si.
Zaustavio si šuškanje svoga tela.
- Mogu da letim bez pomeranja krila. Mogu da dodirujem zemlju i duginu boju, a da se ne prikažem nikome i ne priklonim nikome.
Za tebe sam tu.
Znam šta te pritiska.
Znam tvoju tugu i tvoj teret na leđima. Ipak ne možeš prigrliti sve. Ne možeš poneti tuđi krst bez obzira gde ga nosila. Dovoljno je što si   pružila ruku. Prozvani će razumeti.
- Naučio si me da razumem i prihvatim ljude onakvima kakvi jesu, da ih ne popravljam i ne zahtevam od njih svoju meru.
 Nije to lako Lakokrili.
 Prevelik je bol tuđe boli. Kako podariti razum? Kako ispraviti linije zamršene duge životne linije u njihovim težnjama da se razmrse, a  toliko su čvrsto upletene da se razmrsiti ne mogu? Kako sakriti suzu i uzdići se iznad ponora sivih dubina mraka? Kako se pokloniti i pokupiti mudrost drevnog kamena? Hoću li moći i znati? Hoću li biti po meri nebeskoj?
- Putuj u miru i snivaj mirne sne. Krilom svojim te štitim.

Ilustracija slika na svili.

Čistota

Negde u nekoj zemlji
Živela je duša.
Htela je svima da ugodi
Htela je svakome da bude dobra
Htela je razumevanje
Htela je biti razum i glas.

Sedela je
Gledala
Mislila
Ćutala.

Mišljaše ljudi  da je luda.
Mišljaše ljudi da joj je kraj blizu
Da će svojom rukom presuditi sudijama
I suđenima.

Duša zakorači nogom u svetlost
Uhvati se za kraj zvezde padalice
Držaše  je čvrsto.

Sopstvenost zablista
Da se.
Pozva izgubljene pod okrilje.

Zasija zvezda kroz oblak sivi
Zasija reč na usnama nemim
Zasija osmeh izgubljenih.

Očisti se
Duša.

Oslobodi  se rob stega
Oslobodi  se reč glasa zarobljenog
Oslobodi se dan.

Dobi duša svetlost.

Nebom protutnji vest
Vodom zabrodi glas.
Vetar ponese magijom
Ljubav
Duše koju ne videše ljudi.

Drhtaj

U strahu drhti
Pon vetrom krapatskim
Poslednji ružin cvet
Zalutao u novembar
U studen

Odnekud do njega doluta
Oštrica
Otrgne ga od grma
I ponese

Kasni život ga dotakne na kratko

Zadrhta opet
I opet.
I zaspa.

Dud

- Deda, otkud to? Pa zar nismo razgovarali? Nismo li se dogovorili?  Fleke...deca su tu..ko će ih zadržati...
Samo je blago nakrivio glavu. Plavo se kitilo vlagom. Mogao je samo da ćuti...
U rukama je nosio vitko tanko stablo glatke kore. Dud.

Dok se na grad spuštala jesenja izmaglica,  koja je više ličila na dim nego na maglu,  obuzimala ga je tuga. Nije bilo posebnog razloga,  ona  se uvlačila kao opomena, pritisak na telo u nameri da ga oteža, da se pod rukom oseti dodir nedodira  prazne torbe  u kojoj su se davno izgubili snovi.
Nije imao ni snage ni volje da joj se osupre. Sve ga  je pritiskalo, nadvilo se nad njega  poput nezadrživog tereta svih dana ispunjenih nelagodama živih. Činilo mu se da mu  je telo veliki upijač, prosto mamac za sivilo neba i tamu najdubljeg vira mrtvog dela starog toka Tise. Sve se vrtelo ukrug. Preplitalo se, misli su se vrzmale i kolutale  čineći virove na suvom.  Vrtlog se vio sve više i više u svojoj silini dodirivao je i mešao nebo i zemlju. Reči koje su mu  bile u glavi, dela, bivši ispunjeni i neispunjeni zadaci, pomešani u sveopštem ludilu najgorih mirisa kuhinja svih meridijana i izgubljenih dana, mešale su se  dobrim krčkanjem i dugim laganim kuvanjem na niskoj temperaturi. Nije znao  da li je ludilo uzimalo maha ili su mu dani bili izbrojani. Često bi pogledavao svoje ruke, zadebljale prste u nemoći  žuljevima obojenih  dlanova.
Onda mu se sasvim jasno, poput gorskih očiju bistrih planinskih jezera  pred očima ukazala slika.
Sve se vratilo, blistavo i sjajno. mirisao je vazduh obojen sećanjima. Bez razmišljanja, kajanja i straha  mu se punim srcem prepuštao.
Nekada davno ispered kuće su posadili drvo.
Deda je odnekud, s kraja neke tuđe njive, doneo mlad izdanak. Dok je kopao rupu i u nju sipao tanak sloj stajskog đubriva pričao je priču svoga detinjstva. Tekla je priča, a reči njegove, staračke, su se mešale s vodom njegovih plavih očiju. Mešali su se nemanje i radost, dečji plač i obrisane suze . Prskalo je blato posle tople letnje kiše, letele su grudve dubokih snegova. Javljala se nada, ječalo  beznađe.
Pričao je priču o jedinom izvoru hrane u tim posleratnim vremenima. Prehranio ih je plavi dudov plod i rani prolećni list kojim su hranili svilene bube. On je tada bio dečak. Merio je svojim plavim očima nezasite gomile lišća obranog s dudovog drveta, a svojim treptajima je brojao brzinu kojom su bube nezasito gutale meko zelenilo.
Bezbroj puta se peo na najviše  grane i otkidao najlepše bukete zelenila.
Bezbroj puta je vikom dotizivao brojna jata vrabaca nastanjenih u krošnji duda.
Pamtio je trenutak kada su se onako site i najedene pretvarale u male paučinaste zavežljaje spremne da završe svoj život, a da o tome pojma nisu imale.
 Nikada nije razmišljao o kraju koji ih čeka, mislio je samo na sigurnost koju donose njihovi odneseni životi. Kada je s leta jeo plave dudinje i kada se njihov sok slivao niz njegovo bledo lice puštao bi suze. Tada ga je nešto grizlo iznutra. Osećao bi krivicu bez krivice. Plašio se iste ili slične sudbine. Samo ga je debelo stablo razumelo. Dugo je skriven u visini tankih upletenih grana čekao veče i poslednji sunčev zrak da napusti visine. Molio je Gospoda da postane kao njegovi leteći prijatelji- slobodan. Odbijao je sudbinu svilene bube.
Izgubio je negde  u sećanju dan kada je stari dud nestao. Izbrisale su se fleke zrelih dudinja po dobro ispranim klotanim pantalonama. Sve je ostalo smešteno negde u snovima ljudi koji su nekada živeli. Sa njima su nestale uspomene. Možda bi i danas tako bilo da ga mlado stablo nije dozvalo s kraja tuđe njive. I donelo ga ovde .

- Deda, otkud to? Fleke...deca su tu..ko će ih zadržati...
Samo je blago nakrivio glavu. Plavo se kitilo vlagom. Mogao je samo da ćuti...
U rukama je nosio vitko tanko stablo glatke kore. Dud.


slika pruzeta sa sajta badger.uvm.edu

Jesenji trenutak

Brzinom vijugavih letećih oblaka ogolela šumica topole je drhtala.Teško je
disala. Sivo je vladalo  na novembarskom nebu. Preko nje su preletali prozirno tamni paučinasti oblaci donoseći davno očekivanu kišu. Nije bilo kapi već sitna spnja hladna od reskog novembarskog vazduha obojenog mirisima pozne jeseni. Gledala je kako vreme proleće pored nje. Kako se smenjuju lomne grane i opustele njive. Nije im udahnjavala život. Nije se trudila da ih zaustavi i na tren vrati zeleni sjaj. Prihvatala je svakidašnjicu kao potpuno prirodnu stvar, kao normalnost u pustoši bez naznaka za promenom.  Tuga ju je preplavila stečena gubitkom brzih letećih prolećnodošlica.
Nedostajali su joj.
Ljudski glasovi su se gubili pod zvukom pustog jesenjeg dana. Samo je jato crnih vrana nadletalo banatska polja. Njihov grak je leteo daleko.
 Obećavao je.
 Opominjao.
Plašio.
Smeštao se u njenom golom granju i najavljivao svoje carstvo.
Ugušila je osećaj nemira koji je u naletu vraninog leta padao po njenim krilima. Nije dozvolila da je obuzme silina praznih reči i neispunjenih obećanja. Nije dozvolila da se zlobni kamen zavisti smesti na njenim grudima. Zatvorila je oči.
Gavranov glas se otelotvorio.
Postao je živ.
Pričao je najlepše uspavanke ispevane od prvog dana stvaranja zelenog. Čvršće je stisnula kapke. Brzinom tonjenja u san potražila je u pamćenju ranojesenju lepotu. Poslednju svest je zadržala za zlatni zalazak sunca.
Utonula je u san.

11.11.у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918.г

 Када се човек нађе на светом месту где цвета лимун жут, где се историја писала и где се чува,где не постоји разлика између неба и мора,

где су се некада на пут спремале лађе француске,  доживи просветљење,додирне га страхота страдања човековог, па упре поглед према небу у молби да будућа поколења не доживе голготу.

На светом месту се осети мирис чемпреса, а тишина и чистота белог камена са исписаним именима славних предака измаме сузу. Остане душа испуњена поносом смелих и непосусталих.

Заборавити нећу.

11.11. у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918.

Душе ратника

Волим када јутро заискри исконским тајнама равнице

И када таласи житни досегну висину неба

Када потеку приче одбеглих војника братске крви

Што ускратише вољу других.

Њих чекаше мрак и дубине тамница, 

Душе ратника.

Волим када се брегови далеки јаве одјецима дивљине

И када планине стресу јаде, па замиришу части

Што немаху страха, од глади ни хладноће, 

Душе ратничке.

Волим када тиха река коритом тамним ваља

Tајне муљевитог дна и када запева тихим гласом

Када слушају гробови ратника, 

Слободе наше заштитника.

Волим када се море солунско узнемири

Када заиграју дубоко скривени плави немири

А галебова крик ода даљина бол, 

Душе ратника.

Волим када морске пене загрљаји открију тајне

Голих костију српских, дубоко заспалих

Сједињених у тами вечности,

Душа у небеса винутих , 

Чврсто збијених у бол узвишених страдалника.

Волим када ме обузме понос

Када кроз вене проструји грлени поклик, 

Душе ратника.

Vetrova pesma preko žitnog polja

Lеžala je u krevetu. Toplina čaršava joj je davala sigurnost.
Pretraživanjem kanala na televiziji je došla do naslova: ,,Od Vinsenta...".
Oduvek je volela  njegove slike, od trenutka prvog upoznavanja, na nju su ostavljali tanki sloj blage neiskazane sreće koja se bojila tugom.
Film je tekao.
 Lakoćom  nevudljivog  krila našla se u nepreglednim poljima svetlosti, izobilja i plodnosti. Beskraj ravnice i neba ju je preplavio. Otkosi su leteli i dodirivali je.  Sam Vinsent ju je potezom četkice preneo na svoje platno. Postala je deo plavog  vetra isprepletenog sa sjajnim narandžastim zracima sunca čvrsto zapletenih u životnoj lepoti i stremljenju ka savršеnstvu koje samo vrhunski majstori mogu da postignu. Duša se spojila sa životnim iskrama svih meridijana, utapala se u želji da potone i da zauvek ostane utkana u svetlosti.
Vreme je prestalo da postoji.
Samo je vijugavi upleteni trag  vetrove pesme preko žitnog polja zapevao svoju pesmu.
Čudom, magijom, krilom Lakokrilog,  ili ko zna čime, nije znala, ali do nje je dotekla priča:

Veliki i moćan, slab i krhak sam ja. Mogu  da budem sve što hoću. Mogu da letim, trčim, skačem, prkosim ili se inatim. Niko mi ne može stati na put. Mogu se ili sklanjati od mene,  bežati glavom bez obzira u svojim strahovima, ali pobeći ne mogu.
Prisutan sam i nemerljiv.
Živim.
Rođen sam davno, davno s namerom da činim po svojoj volji, da se ne pokoravam nikom i da za mene ne postoji ograničenje. Zovu me svakako: košavom, severcem, burom, maestralom, olujom,  uraganom i kako sve ne. Upoređuju me sa nečistim silama i moćima čarobnjaka.
Ne marim. U svojoj radosti i besu sam sam i opet  sam. Ne smeta mi usamljenost. Kad poželim društvo vinem se do neba, poigram se sa paperjastim oblacima, rasteram ih ili nateram u beg,  pa se poput poteza četkice slavnog slikara pružim tako da zauvek ostanem u snenom oku.
Radujem se jeseni, pevam, a orkestar listova svih oblika me prati. Stvaram gomile melodija ispred ulaza u kuće ljudi. Samo prozvani znaju moje tajne i zvukom obojene igre. Mešam nemoguće. Spajam posvađane. Uznemirujem mirne. Pojačavam besove besnih.
Dok sam mirno šetao kolskim putem i igrao  se prašinom tako što sam je lako dizao u magličaste tvorevine satkane od najfinijih čestica zemlje. U susret mi je dolazio zamotuljak čoveka. Zavirio sam pod njegov kaput. Jače ga je stisnuo oko sebe. Dotakao sam ga rukom jutarnje studeni iz koje je obešenjački virila toplota jesenjeg dana.
Nije mario.
Zavukao je glavu u kragnu i produžio dalje. Pratio sam ga u stopu. Gledao sam kuda ga nose dugim godinama istrošene cipele.
Žurio je.
Žurio sam  noseći opalo lišće starih jablanova stvarajući oblačiće iza njegovih koraka. Vijorili su se Vinsentovi oblaci plavetnila.
Lepio sam zrna davnina na njegove pantalone.
Došao je do usamljenog dimnjaka. Vrh mu je bio nakrivljen i načet zubom vremena.
Nije ga primećivao.
Nije primećivao mene.
Nastavio je put dalje do mesta na kome je ribnjak završavao sezonu. Ljudi su iscrpli vodu tako da je ostalo otkriveno muljevito dno bogato hranom. Mnoštvo belih tačkica se ukrupnjalo, pretvorilo u bela i siva krila. Čovek je usporio hod. Pritajio se i legao na zemlju. Posmatrao je ptice. Lice mu se ispunilo radošću. Poželeo  sam da ga zaspem pitanjima, da mu prospem pred noge i žuljevite ruke svo blago sveta koje sam u svom dugom životu video.
 Želeo sam da ga pitam ko je , kako mu je ime, ima li porodicu, oseća li svetlost i mrak, dodiruje li u najsmelijim snovima nebo ili se utapa u dubine ponora.
Umesto toga sam ga pokrio mirisom juga. Potezima četkice vrhunskih slkara vetrova obojenih najsmelijim bojama beskraja. Probudio sam uspavanog slikara i iz daljina ga preneo do panonske ravice, napomenuo sam mu da tamo u nebeskim visinama zapiše trenutak beskrajne lepote osunčane ravnice, da ga podeli svim dobrodušnim i čistim pod kapom nebeskom.
Krupnim suvim lišćem, sakrio sam ga od plašljivih pogleda mnogobrojnih kljunaša. Lako sam se zaleteo u jata.  Gurao  sam ih prema jugu. Dozivao ih sa dalekih prostranstava severa. Podizao sam im krila , dozivao u visine i spuštao na nizine. Bio sam deo sadašnjosti koju ću utkati u večnost.
Ti samo gledaj poteze Vinsentove. Videćeš mene u njima. Gledaj i budi ono što jesi. Ni više, ni manje.

Kapci su joj se posuli toplotom.
Lepili su se u želji da oteraju san.
Nisu uspeli.

Ilustracija slika na svili : Vetar.

Utihnuti neću

Pretvoriću se u  poslednji neopali list

Pretvoriću se u šapat vetra

Pretvoriću se u šum talasa

Pretvoriću se u govor osušenog cveta

Pretvoriću se u kap kiše

Pretvoriću se u bes magle

Pretvoriću se u zrno prašine

U crnicu

Ulažnu glinu

Pretvoriću se u tiho padanje snega

Prtvoriću se u prolećnu rosu

Pretvoriću se u gugut sivog goluba
U mačju pesmu
Petlovu zoru
Vučju jazbinu
Medveđu pećinu
Čauru žutog leptira

U sve ću se pretvoriti

Utihnuti neću.