Slike na svili

петак, 3. јануар 2020.

Linija

Pratim umornim okom
Liniju ispred sebe
Hvatam je
Premeštam kroz misli.
Tražim početak .

Okrećem se
Dišem.

Mnogo je magle danas
Ometa pogled.

Pravim hraničlište za ptice
One ispred
I iza mojih koraka.

Čekam da dođu.

петак, 27. децембар 2019.

Svila jutra

Svila jutra prošarana biserom
Se povila pod sivim nebom.

Zagraktao je gavran
Obojen izgubljenom šumom.

Duboko je udahnula rezak vazduh žena.
Korak joj je bio lak.

Kupila je biser zrelim okom.
Nizala ga na zlatnoj pređi tek probuđenog dana.

Osvajala ga je lagano korak po korak.
Neuprljanih ruku je dotakla nebo.

Gledala je visoko
Tražila.

Pod prvim sunčevim zrakom biser se topio.
Zlatna pređa se gubila.

среда, 25. децембар 2019.

Metla

Prvo počisti ispred svoje kuće!

субота, 14. децембар 2019.

Negde

Pritiska me praznina pustih reči
Izgovorenih da bole.

Otežalih ruku
Otečenih prstiju
Prebiram sate minulog dana.

Gde je skrivena nit?
Gde je početak početka?
Gde su glasovi dobrote nestali?

Osušena trava ispreda snove leta
Veselih dana
Budnih noći.
Razgovor vije sa sivim nebom
Spremnim da zaplače nad tugom njenom.

Uplićem se u razgovor nemi
Hvatam naramak svetlosti
Bledog na tren izašlog Meseca.

Sklapam oči

Puštam da me otrezni vlaga večeri.

Pritiska me praznina pustih reči
Izgovorenih da bole.

среда, 11. децембар 2019.

Tišina

U Tišini hvatam
Valcer okasnelih večeri.

U tišini rukama držim
Zaboravljene glasove.

U tišini se jutra pretvaraju u dane
Dani u večeri
Umiru u tišini.

Prede na krovu stare kuće mačak
Naizgled snen
Tišinom kiti sjaj oka svog.

Tišinu razbi krila šum.
Pokri ugaslo pero.

Hvatam dah.
Pokri me tišina.

петак, 6. децембар 2019.

A, dani teku...

Pemišljala se da li da otvori prozor ili ne. Ipak ga je otvorila. U sobu ispunjenu obeležjima njene duše je ušao reski kasnojesenji vazduh. Bio je obojen mirisom severa, slobodom vetrova i nepreglednih prostranstava kroz koja on izvija svoje pesme. Disala je duboko.
Hladno ju je protreslo.
Oči su joj se ispunile suzama, a na leđima se krst povećao.
Dok se gomilao teret dana, pred očima joj se zatalasala grana oraha. Pokrenulo se drvo, pokrenulo tlo pod njim. Sve je zaigralo. Zatvorila je oči. Utonula je u san kroz koji su leteli neki iskrivljeni likovi. Nije ih poznavala. Tražila je u njima tragove poznatih lica s kojima je delila svoje dane. Nije ih bilo. Nestajali su pre samih nagoveštaja. Krivili su se i gubili svoju ljudskost. Pretvarali se u izdužene senke, bezlične i nedodirljive. Oko njih se poput pokrova uvijala paučina skinuta s tavana stare zgrade u kojoj odavno niko nije živeo. Čim bi pokušala da skine mrežu izrasla bi nova, gušća i jača. Gubila je snagu. Uskoro su pokušaji ostali samo pokušaji.
Preko leđa su joj počeli militi paukovi koje ni u najluđem snu ne bi smela dodirnuti. Oni najkrupniji s nožicama neobično debelim za paukove su bili najsmeliji. Dva, tri, pet...Stresla se. Zamahnula je rukom da se oslobodi, da ih otera, za čudo sami su počeli da beže. Ostao je hladan vetar i lagano otvaranje kapaka ispod kojih je svetleo život.

Istoimena slika na svili.

петак, 29. новембар 2019.

Vlat trave

Uhvatiću se
Drhtavim glasom
Za vlat vitke trave.
Poslednji trag jesenje radosti.

Pustiću telo
Da ga na leđima ponese prohujali dan
Smestiće se na usamljeni peščani sprud.

Neće postojati vreme.
Izbrisaće se tragovi teških reči.

Udisaću vetar.

Hraniću se Suncem i vodom
Mesecom ću obojiti jutro
Zvezdama noć.

Posadiću dobrotu.

Snagu će mi dati
Koren
Života mog.

четвртак, 28. новембар 2019.

Crna senka

Koračam brzo. Udišem hladan vazduh, gledam u sivo sunce, a misli mi lete
nekud u daljinu. Počinjem da obavljam popodnevne poslove: kuvam, širim veš, pijem kafu sa komšinicom, družim se s njenim unukom.
Tu zastajem. Stavljam osmeh, a sunčev zrak se probija. Teram misli. Ipak moram da gledam kud hodam. Nema ni pešačkog, ni trotoara. Osvrćem se u strahu od brzih vozača koji nekuda jure. U želji da se što pre sklonim i zauzmem omiljeno mesto u autobusu ubrzavam korake. Mala crna senka proleće pored mene. Vidim psa. Leluja se i nekako telom zanosi na jednu stranu. Možda je zašao u neku seosku kafanu ili...Gledam ga. Crni lepotan koji ispod vrata ima belu kap. Šepa. Ima tri noge.
Zaustavljam dah.
Žao mi je što je užina davno prošla, nemam ničega što bih mu ponudila za jelo, ničega da mu ulepšam dan, da na trenutak oseti toplinu prijateljske ruke. Opsedaju me pitanja:
Ima li vlasnika?
Ima li toplu kućicu za predstojeću zimu? Kako je ostao bez noge? Kuda mu dani otvaraju puteve, a noći tajne staze? Kako bih ga ponela onome ko bi ga primio pod svoje okrilje? Toliko pitanja...a on sjajem očiju svojih hvata vetrov ples, dahom svojim osvaja meridijane, penje se na vrhove nedostupne ljudima.
-Jesi li ga videla?
-Da jesam.
-Šta mu je s nogom?
-Ne znam.
Crna senka se povukla dublje u ulicu, u staru kuću napuštenu od vlasnika. Visoki posustali korov mu je otvorio prolaz u carstvo njegovo. Urušeni krov mu je uručio pozivnicu za večernji bal.
Vozač je upalio motor autobusa...

недеља, 24. новембар 2019.

Pesnička republika

Po hladnom i osunčanom danu 23. novembra 2019.godine tačno u 12 časova, je
održan pesnički maraton u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu.
Nisam sanjala da ću postati pesnik, ni da ću upoznati ljude kojima je životna potreba pisanje stihova, a dobih pasoš Pesničke republike. Zvanično postadoh član.
Mešali su se jezici na kojima su se čitali stihovi. Bilo je i smeha i suza.
Dobro se oseća čovek na svome i među svojima. Banaćani u centru sveta okruženi prijateljima i ljubiteljima poezije. U sali porodične kuće Vlahović, zahvaljujući njihovom entuzijazmu u Banatu je zaživela manifestacija u slavu pesništva.
Na konkurs sam poslala svoju pesmu ,,Mreža" koju sam na manifestaciji pročitala.

Mreža

Tiho ću
Oko svoga tela
Isplesti neprobojnu mrežu
Dana, noći, propuštenih prilika
I uhvaćenih snova.

Neraskidivo ću vezati čvorove svojih dana.

Konopac će biti dug.
Nosiće sve radosti i tuge
Jesenje i prolećne magle
Zalaske Sunca i nestanke belih
Paperjastih oblaka.

Sasvim neprimetno
Ispred oka posmatrača nastaće čitav
Svet satkan od svetlosti dana
I neprospavanih noći.

Utihnuće zloba
Nestaće žamor praznih reči
Zastaće užurbani korak.

Mreža će se okititi
Sjajnim novogodišnjim svetlom
Božićnim kolačima
i Vaskršnjim bojama.

Biće stvorena da traje.

Neka živi Pesnička Republika otv orena za sve stvaraoce stihova. Hvala porodici Vlahović.

Gramatu Pesničke republike dobio je roman Dragoslava Mihailovića ,,Kada su cvetale tikve". Ako niste imali prilike za čitanje- preporuka je tu.

Preuzeto sa

banatskikulturnicentar.blogspot.com

VIŠE O PESNIČKOJ REPUBLICI

Pesnička republika je simbol, ali i naziv kulturne manifestacije.

Pesnička republika u organizaciji Banatskog kulturnog centra osnovana je 2016. u Novom Miloševu kao deo projektnih aktivnosti Opštine Novi Bečej- Grada u fokusu-uz podršku Ministarstva kulture i informisanje Republike SRbije.

Struktura

Pesnička republika je simbolička država svih pesnika, iz svih država i na svim jezicima koji dođu i čitaju svoje pesme u Banatskom kulturnom centru.

Pesničku republiku čine pesnici koji, po pozivu organizatora, dođu da učestvuju i govore svoje stihove na manifestaciji, čime postaju državljani Pesničke republike. U Pesničku republiku su dobro došli i oni koji se sami preporuče i izraze želju da postanu državljani, kao i ljubitelji, čitaoci i afirmatori poezije.

Pesnička republika simbolično ima sve atribute pesničke države (ustav, himnu (Banatsko veliko kolo), predsednika, vladu, ambasadore, počasne konzule za pojedine regije, gradove, mesta...) koja ljudima treba da ukaže da poezija ima sveljudski i svenarodni karakter.

Pesnička republika svojim osnivanjem osnažuje, podržava i afirmiše ideju decentralizacije i demetropolizacije kulturnih zbivanja.

Ustav Pesničke republike

Poezija je lični umetnički čin. Svet treba da peva, a ne da ratuje.

Poezija nije i ne sme biti u službi ni jedne ideologije ili politike.

Poeziju imaju prava svi da pišu i na nju niko ne sme da ima posebno pravo.

Poezija ne poznaje granice, jezike, države i ograničenja u iskazivanju sebe same.

Svi koji pišu, koji vole i koji čitaju poeziju imaju pravo da budu državljani Pesničke republike.

Ambasadori, vlada, predsednik i državljani Pesničke republike imaju zadatak da svugde i na svakom mestu afirmišu poeziju i pesničke tradicije, kako one koje su bile u minulim vremenima tako i u vremenima budućim, bez obzira na poetičke grupacije koje se bore za afirmaciju vlastitih poetičkih ideja.

Državljani Pesničke republike iznova afirmišu ljubav, kretivnost, lepotu i dobrotu.

Pesnička republika je nezavisna od svih država, vlada, i niko nema prava da je ukine, jer je ona ideja koja hiljadama godina živi u pesničkim delima i hiljadama godina će živeti, a mi je danas samo objavljujemo svetu i simbolično je formalizujemo.

Svet će biti mnogo bolje mesto za življenje kad ga povedu, u vremena buduća, pesnici.

Poezija je sveukupna večnost, a u njoj svi imaju prava da učestvuju.

(Ustav napisao Radovan Vlahović)

VIŠE O PESNIČKOJ REPUBLICI

Pesnička republika je simbol, ali i naziv kulturne manifestacije.

Pesnička republika u organizaciji Banatskog kulturnog centra osnovana je 2016. u Novom Miloševu kao deo projektnih aktivnosti Opštine Novi Bečej – „Grada u fokusu” – uz podršku Ministarstva kulture i informisanje Republike Srbije.

Struktura

Pesnička republika je simbolička država svih pesnika, iz svih država i na svim jezicima koji dođu i čitaju svoje pesme u Banatskom kulturnom centru.

Pesnička republika svojim osnivanjem osnažuje, podržava i afirmiše ideju decentralizacije i demetropolizacije kulturnih zbivanja.