Kroz mrak je nosio svoje strahove
skrivao odbačene ljuske orahove
posećivao svoje grehove.
Kroz mrak je odapinjao strele
doticao reke i zaboravljene skele
mrsio grane zelene.
Kroz mrak je pevao
vojevao
snove oživljavao.
Dani su donosili otrežnjenje
žaljenje
podnošenje
i noći čekanje.
Slika n asvili : Svitanje
Upravo sam primila vest o dodeljenoj mi trećoj nagradi na ovogodišnjem konkursu. Hvala organizatoru , hvala žiriju.
У Зборнику СИНЂЕЛИЋЕВЕ ЧЕГАРСКЕ ВАТРЕ 31 заступљени су песници:
Нећу се пробудити
Тражићеш ме
Када се небо обоји пролећним јутром.
Тражићеш ме
Када те зелено море лета занесе.
Тражићеш ме
Када први откинути лист најави јесен.
Тражићеш ме
Заборавњеном бојом првога снега.
Тражићеш ме
Под окриљем родног неба
Под првом висибабом,
Под заробљеним дахом мразовите зоре.
Спаваћу
Покривена свилом небеском
Преко које прелећу безбројна јата
Панонских голубова.
Мој сан
Ће бити чврст
Нећу се пробудити.
Koračam grabeći dugim koracima linije po kojima su mnogi hodali. Zapitam se ko su? Kuda su pošli? Gde su skrenuli? Nose li nekome buket cveća ili grančicu plavog majskog jorgovana, onog što opija misli i oplemenjuje dušu. Setih se vremena kada su se kapije kitile i devojke polivale mirisima...
Potražih okićenu kapiju i devojačke mirise. Iz zapuštenog pustog dvorišta koje zatvara velika metalna kapija dobro nagrižena rđom doleti na krilima lakog vetra miris jorgovana praćen tihim glasom:
-Posađen sam davno. Ne pitaj kada i ko me je posadio. Pored mene su prolazili mnogi u radosti i tuzi. Svakog maja sam cvetao. Igrala su se deca i u svoja majušna nežna nedra stavljala plave cvetiće sa po pet latica. Behu to srećna vremena. Danas imam po koji kvrgavi nedovoljno razvijeni cvet.
-Ali i dalje divno miriše...dodadoh ja.
-Davno se izgubila ruka koja me je orezivala. Tu sam još ovo leto, još malo hlada, pa putujem svojima...
Ne saslušah priču do kraja kad jedan crni mačak pretrči put, pa se lako popne uz suvo stablo starog jorgovana. Htedoh da ga oteram, da saslušam priču do kraja kad on progovori:
Služićeš ti još ...nisi za putovanje...hoćeš li da ti zapevam jednu na svom jeziku? Onu koja rasteruje kletve i magije? Sačekaj dok završim lov.
U lakom skoku je poleteo i svojim čeljustima zgrabio malog čvorka koji je utočište tražio u miru bašte.
Zamahnuh da ga oteram, da otmem ptiče ...On se blistavih očiju otisnu mekotom svojih koraka u gusti žbun.
Pomislih da gubim razum, da se sa mnom poigravaju senke. Kad zazvoni telefon:
-Samo da ti javim...korona...
Ubrzah korak. Duboko udahnuh vazduh u nemoći svojoj.
Rasprših misli. Postavih temelj na kome ću graditi neke drugačije dane.
osvojena zalutalim mislima
napuštenih kuća.
Na pragovima ostavljam tragove
Svete Zemlje i nekog drugačijeg neba.
Skupljena
puštam da vetar peva
i tek na trenutak zastane
pa da u vrtlogu stvorenom u zelenom žitu
ostavi svoju ružu.
U daljini žal horizonta obara oči
i postiđen prazninom
poklanja dugu
slučajno rođenu kroz blagost vlage.
Hodam poljima panonskim ...
Šta bih dok poljima sviraju
vetrovi pogrešnih pravaca
dok im se jeka odbija
o beskrajna polja
tek procvale repice.
Dok redak sunčev zrak
javlja rojevima pčela u osmica letu
zov polja žutih?
Šta bih dok bespomoćno gledam boj
tankih krila u bezmerju prostranstva ravnog?
Da zapevam
zapojem
molitvu izgovorim?
Razagnam kaznu izgubljnog proleća
zbog greha čovekovog?
Šta bih u nemoći svojoj
u pustom vremenu van vremena?
Šta bih?
Kroz žute cvetove prolećnih trava
Vetar uplice šapat svoj
Lako
Tek toliko da se žuto zaleluja
I sraste s jutarnjim svetlom.
Hvatam tragove ostavljene
U mekoti zemlje
S njima se mešaju magle
A zaboravljeni likovi
Blesnu u sećanju.
Rasterah maglu
U čistoti jutra kao špalir
Valcer zaigraše dani obojeni prvom rosom.
Poleti rsadost preko polja banatskih
Njiva posejanih
I polja rukom paora obrađenih.
Interesantno je bilo to što se kuvala u više vremenskih slojeva, što je zavisilo od osobe kojoj je bila namenjena.
Prva je bila na hlađenju, blaga i sa tankom svetlom penom, začinjena sa malo šećera tek da se oseti slatka nota.
Druga je bila popularna instant sa dodatkom mleka.
Treća je poslednja u redu, ponosno držala svoje mesto. Bila je jaka i pila se odmah, vrela, u malim gutljajima i tek sa ivice šolje.
Zajednički im je bio početak pijenja.
Bilo je tu i dete, nestašno i nestrpljivo, željno gostiju i razonode donešene svežinom prolećnog dana.
Okupljene za stolom je prekinuo glas:
- Hoćemo li izmisliti novu igru?
-Igru, pa zar se nismo igrali?
-Ali novu!
.Dobro...
-Kako će se zvati nova igra?
-Zvaće se, zvaće se...
-Kako ?
-Zvaće se Fri-fro!
-Kakva je to igra? Kako se igra?
-Igra se ovako: baka, mama i ja pijemo kafu, a ti čitaš knjigu! Može?
-Može!
Svi zadovoljni...
Osmelim se da zaboravim dane koji su ispred mene i spremno prihvatam prošlost.
Napisah:
Vidim je kako sedi u senci vinove loze, blagu i čistu, kako veze, kako očima svojim dodiruje platno ispred sebe, a prstima stvara cvetne bukete dostojne stolova kraljevskih...
A onda misao poput leptirovih krila poleti dalje do drugog para plavih očiju, posutih tugom teških dana. Vidim jasno duge koščate prste koji od ničega stvaraju svetska čuda. Osećam dodir mekote. Čujem reč koja donosi spokoj.
Negde u nizu, u danima mojim, nikad zaboravljeni glas koji je bio sve, donosi spoljašnju vlagu u moje oko i nedostaje toliko da s bolom zatvaram oči, a vidim sasvim jasno kao po najsvetlijem danu... Čujem smeh i miris tek skuvane kafe u maloj šoljici...
Gle za njim korača on, očiju tamnih kao plodno tlo, tek obrađeno. Toplo i pripremljeno za prolećnu setvu. Raduje se blagoj kiši i prvim rodama što prate zov severa.
Tu je i ona s vanglicom toplih krofni , pufnastih i mekih. S prstenom belim po sredini. Jasno se do mene proteže glas: Što nisi bliže da ti dam, ja to dobro napravim...
Gde sam u kišnom danu?
Dozvoljavam tišini da me obuzme
Senkama da caruju
Senima da pobeđuju.
Puštam glasove i pesme davne
Oslobađam sećanja
Budim usnule
Molim još samo reč.
Gde sam u kišnom danu?
spušta na moje umorne oči
nemam dana
prošlosti
budućnosti.
Tonem kroz mrak
praznih ruku
tek ponekad zaiskri
sećanje u dalekom osenčenom uglu.
Bez nade za bistru misao
jasnu reč i poznati lik
prihvatam svoj nejasni put.
Nemam tuge
dah je moj negde u danima
kada je osmeh blistao
kada bezbrižni behu dani
obojeni nadom
a kišna kap bogata rodnom godinom.
Idem putem svojim
sama.
Posvećeno mojoj dragoj tetki koja je nekada bila i svetlost i lepota i nada.
Zakačila se za mali obruč koji je bio lako pričvršćen za tanku cevčicu. Tu se čudom, magijom ili nekim prirodnim zakonima formirala tanka opna koja je i obećavala i nije.
Nije bila ništa i nije značila ništa, a mogla je i da bude i da znači.
Do opne je dođšao dah.
Zaljuljala se.
Pokrenula.
Bila je probuđena.
Čekala je još tren, dva, da je dah dotakne opet. Mogla je u trenutku zaprevati, zaigrati, možda i kolo povesti. U svojoj radosti je dozvolila da se napuni vazduhom potpuno. Da postane oblik.
Rasla je i rasla sve dok nije dobila oblik sfere - savršenog izgleda i ozbiljne zrelosti. Tada se otkinula sa omčice i poletela.
Dotakao ju je i podigao blagi vetar. Podarila joj se svetlost. Njen savršen oblik je titrao sve poskakujući nošen putevima glatkim koji načiniše mnogi pre nje. Nevidljivi i sigurni davali su joj bezbedan let.
Sunce ju je dotaklo, darovalo bojama duge. Ona se presijavala, uživala u svojoj lepoti, dozvoljavala da je zadivljeni pogledi stvoritelja prate. Mislila je da u rukama drži čitav svet, da sve postoji radi nje, da se preliva poput morske pene i valja daljinama nepoznatih svetova.
Odjednom, bez nagoveštaja, sjaj je počeo da se gubi. Naizgled sporo.
Počela je da bledi.
Sjaj da joj splašnjava, a dugine boje da se gase. Kao što je zakoračila u život neverovatnom brzinom tako ga je i napuštala.
U trenutku raspršavanja, bila je svesna svoga kratkog postojanja. Da je mogla, da li bi se drugačije ponela, postavila, učinila da gordost koja ju je obuzela bude ublažena? Da li bi time sebi produžila život ili bi sve bilo isto?
Poželela je da svoje iskustvo podeli, zapiše, nataloži ga kroz ono malo vlage koju je nosila do svoje iznemoglosti.
Tada je nastupio mrak.
U očima pratioca je samo na delić sekunde bio zabeležen trag tuge, a onda se okrenuo drugom savršenom balonu.
Fotografija preuzeta sa interneta.
Ispraćam mart.
Ne da se,
Zadržava dah, daje severcu nadu
Da može trajati još sat koji.
Možda drhti dok tone u zaborav?
Možda se istrošen
Otima bezdanu
Ili ljubomoran na mladost proleća
zadržava ruku odlazećem mrazu
Grčevito se držeći staza svojih?
Slučajno iznikao grm ringlote
Posu trag njegov bezbrojem
Cvetova svojih.
Zastajem.
Pevam.
Otvaram vrata.
Negde u ravnici, u tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo živi patuljak. Ne običan, šumski, koji ima blago drevnih šuma na čuvanju, već skromni ravničarski, prahom zemlje ogrnut.
Njegov zadatak je da čuva duše od crne zemlje načinjene, one koje se bune i protive odlasku u nebeske visine i ni na koji način ne mogu da napuste ravnicu.
Ima on mnogo posla. Treba skupiti sve zalutale, gorde i sramežljive, dobre i one manje dobre, razvrstati ih po starosti zemaljskih godina, ali tako da se one ne osećaju razvrstanima, jer u tom prostoru, gde je sam centar duge koja se javlja posle blagorodne kiše, godine, staleži, bogatstvo i siromaštvo ne znače ništa. Jednog sunčanog dana je uhvatio dušu. Davno je trebalo da se odvoji od tela i da potraži svoj put u svetlost, ali je imala mnogo grehova, pa iz straha da nikada neće stići na mesto blaženstva nije htela da napusti telo i prostor iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika. Patuljak je to znao.
Bilo je to ovako:
Radio je neumorno. Postavljao zamke ne bi li se prevarila i poput ribe iz mulja zagrizla ponuđeni mamac. Tog jutra je znao da je sa zamkama gotovo.
U kraj jedne njive postavio je sto. Poput onoga iz bajke. Mirisalo je nadaleko. Znao je da duša neće odoleti. Zasvirao je najlepše melodije na banatskoj tamburici. Zaorilo se Banaćansko kolo.
Zaigrao je patuljak.
Telo mu se naglo izdužilo, poprimilo valjkast oblik jedre, zdrave devojke. Odbegli se prevario. Uhavtio je devojku za ruku. U trenu je sve nestalo, a vrata poslednjeg puta su se naglo otvorila.
Bio je uhvaćen.
Poslednji pogled na izgubljenu iluziju je zamro.
Utihnuli su glasovi.
Kosovi su se povukli u obližnji bagremov šumarak, a stisak patuljka je opominjao.
Otputovao je.
