U časopisu ,,Očaravanje" i časopisa ,,Supphoart" izašao je Zbornik priča književne fantastike ,,Iza uma" . U njemu se našla moja priča ,,Đavolja varoš"
Obaveštenje o završenom konkursu
Zahvaljujem uredništvu:
Marija Juračić profesor književnosti
Zoran Hercigonja magistar edukativne informatike
Josip Ergović profesor književnosti
na putu svom dotakla grane gole
okovala se decembarskom rukom.
Tuga njena stvori lepotu
kristali leda pod slabim uličnim svetlom
biserne sprudove načiniše.
Bajka se ostvari u danu hladnom.
Darova decembar đerdane svojih poslednjih dana.
Ledenim dahom izgovori
opomene za neverne i nezadovoljne
dar za odane
i najavi nove puteve neznane.
Šapuće ledenim dahom:
Vidimo se dogodine
u isti ovaj čas...
Dragi prijatelji želim vam svako dobro u Novom letu Gospodnjem, neka vas prate vedri dani i dočekuju sunačana jutra. Sve što vas čeka na putu neka bude dar, milost i jasan pogled.
Hvala na čitanjima i pruženoj mi podršci.
ispod noćnog neba
iz džepa izvadi pregršt
odabranih dana minulih.
Zažmuri pa polako
na tas iskreni
poređaj reči i dela svoja
otputuj daleko i duboko
zaviri u skrivene kutove svojih sećanja.
Uhvati tragove skrivene i priče tajnovitepoželi želju bez glasa i reči
pa pogledom uprtim u visinu uhvati sjaj zvezda.
Čekaj.
ГЛЕДИМ
Гледим
трагове детињства мог
колске путеве срца банатска
што у небеса грабиду кораком дугачким.
Спаваду стари багреми
украј пута куд идеду сами
патуљци њива панонски
што тиим зовом будиду макове цветове црвене.
Ћуту усамљени млади изданци
тек стасалог жита
Стра их гнева Громовника
па пуштаду да мак цвета
Гледим и стра ме од дуга мрака .
У даљини патуљци откидаду класи
мрвиду и
и читаду прстима кратким
тајне зрна што идеду
земљаним путем предака.
Дозиваду небо и кишу
и земљу
даједу своју душу
забораву плитка ума.
Радидиду, дуго па полако утонеду
у први сумрак а онда у ноћ
док звезде пададу.
Стра ме дугачког мрака и кратка дана
Тела би да вичем, молим
А патуљци нестаједу с видика мог.
Гледим
трагове детињства мог
колске путеве срца банатска
што у небеса грабиду кораком дугачким.
ТУЂЕ
Кроз мрак певаду они што мрзиду живот
што војеваду туђе снове
ратуједу са изгубљеним голубовима
а паткама глуварама што беже
од пушака отимаду душе.
Дани им даруједу да
подносиду зло своје и ноћ чекаду.
Кроз мрак носиду страове своје
скриваду одбачене љуштике
посећиваду греове што скриваду.
Кроз мрак одапињеду стреле
дотичеду реке
заборављаду скеле дрвене што и носе
па мрсиду гране зелене што милуједу воду реке.
Кроз мрак певаду
Кроз мрак живиду
снове туђе оживљаваду и присвајаду.
Дане мрзиду, светлост мрзиду
жалиду за тим што сањаду
и опет ноћ чекаду.
ШТА БИ
Шта би док пољима свираду
ветрови погрешни праваца
док им се јекови одбијаду
о бескрајна поља
расцветали булки?
Шта би док ретки сунчеви зракови
јављаду ројевима пчела
зовље поља црвених?
Шта би док сама гледим бој танки крила
у безмерју пространства равна?
Да запојем, запевам,
Оченаш очитам?
Ди да отерам казну изгзубљеног пролећа
због грешна човека?
Шта би у немоћи својој
у пустоћи дана дугих?
Шта би?
Stavljam ih u duboke džepove tople jakne
Prepliće se snen pogled uzoranih njiva
s koracima noćnih stanovnika
dok zora najavljuje dan.
S prvim sivim svetlom na dalekom istoku
delim odsanjane snove
sa tek probuđenom srnom
što jurnu pored puta.
Sestre po rodu pratimo staze svoje.
Ilustracija -slika na svili.
Na žalost nisam mogla da prisustvujem manifestaciji, te mi je dar stigao potpuno neočekivano. Zahvaljujem Predsedniku SRKK,,Vihor" Derventa gospodinu Nenadu Simiću i Crkvenoj opštini Brod - protojereju-stavroforu mr Željku Teofiloviću.
Pesma koja je našla scoje mesto u ovoj dragocenoj zbirci je inspirisana mojim putovanjem u Svetu Zemlju.
Konkurs je upriličen u čast Bogorodice.
У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ
Ходам под Светим небом
Чисте душе, благословом доведена у Свету земљу.
Рука Господња избриса даљина страх
Дарова ме мирисом мирра на Гробу своме.
Показа љубав и отвори пут тајнама Светог крста.
У срцу, на пут понесох глас монаха Студенице
Поглед анђела Милешевског и прегршт стихова молитвених.
Положих их чистом душом
У Соби анђела испод свеће вечнога плама.
Дарова
ме благословом тишина празнога гроба.
Скупих на длан ходочасни вечне слике
Утиснух апостоле у душу своју.
Тишина запева тамјаном јерусалимским.
Ходочасни пут ме одведе Маслиновој гори
Ту беше покопана Богородица пре Успења.
Коленима дотакох под, светлост обасја ум мој
Траг Богородичин засветли испод куполе с крстом на врху.
На Светом небу светли њен лик.
Летим ношена прозирним анђеоским крилима,
Прихватам бол Распећа Христовог.
На Голготи сам, плачем без гласа
Звезду милујем прстима хладним.
С Маријом сам, Мајком над мајкама.
Богородице Мајко опрости.
Носе ме крила херувимска
На коленима у Сионској Горњици.
Певам душом својом
Лете искрице до моје Војводине.
Молитву зборим,
благослов примам.
U SVETOJ ZEMLJI
Hodam pod Svetim nebom
Čiste duše , blagoslovom dovedena u Svetu zemlju.
Ruka Gospodnja izbrisa daljina strah
Darova me mirisom mirra na grobu svome.
Pokaza ljubav i otvori put tajnama Svetog krsta.
U srcu, na put ponesoh glas monaha Studenice
Pogled anđela Mileševskog i pregršt stihova molitvenih.
Položih ih čistom dušom
U Sobi anđela ispod sveće večnoga plama
Darova me blagoslovom tišina praznoga groba.
Skupih na dlan hodočasni večne slike
Utisnuh apostole u dušu svoju.
Tišina zapeva tamjanom jerusalimskim.
Hodočasni put me odvede Maslinovoj gori
Tu beše pokopana Bogorodice pre Uspenja.
Kolenima dotakoh pod, svetlost obasja um moj
Traqg Bogorodičin zasvetli ispod kupole s krstom na vrhu.
Na svetom nebu svetli njen lik.
Letim nošena prozirnim anđeoskim krilima ,
Prihvatam bol Raspeća Hristovog
Na Golgoti sam, plačem bez glasa
Zvezdu milujem prstima hladnim.
S Marijom sam, Majkom nad majkama
Bogorodice Majko oprosti.
Nose me krila heruvimska
Na kolenima u Sionskoj Gornjici
Pevam dušom svojom
Lete iskrice do moje Vojvodine.
Molitvu zborim,
blagoslov primam.
Уз влагу и хладноћу каснојесењег дана стигао ми је Зборник 32.
Захваљујем Књижњвном клубу,,Мирослав Мика Антић" , члановима жирија и председнику клуба господину Александру Мијалковићу на прилици да се моја песма Равница нађе у њему.
РАВНИЦА
Кроз блиставо јутро одзвања равница
свежом бојом зеленога класја пева пробуђени дан
па нежно милује живот
обиље хране и песма, босиљка радостан цвет
у хору као један дарују богат дан.
Фазан се подиже и крикну негде у висину јасно
гласом предака својих, па лаким крилом
освоји трњина цвет.
Булке пустиле стабљике окићене црвеним хаљинама
придружиле им се беле главе камилице
и влати тек стасале детелине претворене у поље
Заиграле свраке
витке, лаке, кроз зелене крошње младих воћки
односећи перјем сивим мирис цвета као поклон небу.
Дрхте
у љубавном заносу жбунови
опет и опет, лево и десно.
Јата врабаца се додирују у лету
прште перјем
меша се бело и црно, глава са крилом
равница хвата нови дан.
Грабим равницу и поља тек никлог кукуруза
бљеште листови обасјани сунцем
таласа се класје зеленог жита
под лаким додирима ветра
јечам пева.
Хвала- изговарам тихо да само ја чујем.
S plava neba uz grak gavrana sivih
preko dana proteklih
dolete zov daljina plavih.
Jasno glasom predaka davnih
slobodara dnevnih, pevača noćnih
s verom u Boga zapisa starih
na večni počinak ispratih
par očiju žutih.
Posvećeno Svetozaru.
Na svakodnevnom putu kroz kadrove koje brzi točkovi dozvoljavaju, ređaju se iste slike. Proleću uzorane njive, i usamljena stabla sa retkim neopalim lišćem na sebi. Nestaju ulice , sela se u brzini stidljivo skrivaju, čekaju svoj trenutak ili se gube u daljinama dozvoljavajući tek ponekom crkvenom tornju nejasne obrise . Posmislio bi čovek da je selo idila, komšiluk, kafica ili jutarnja rakijica s komšijom , tek toliko koliko je dobro za zdravlje.
Slučajni prolaznik je poželeo da svoje penzionerske dane provede u selu. Poželeo je idilu, kućicu, malo baštice i miran penzionerski život za svoju bolju polovinu.
Poželeo čovek baš to. Mirnu starost. Došao u selo, potražio kuću. Došao jutarnjim autobusom, istim, kasno popodnevnim autobusom pošao nazad: ,,Mislio sam da kupim kuću, na internetu lepa...znam ja šta je ćerpić , a šta cigla, znam i šta je banka, šta pošta, lekar...radi tri puta nedeljno, a reka na internetu plava ovde... A ja star, ko će onoliku baštu raditi, a korova do glave...gde sam pošao, tu sam došao, a ostaću tamo gde sam pa ću po parku šetati...
Preleteo mu je pogled preko oronule kuće u nizu oronulih. One koja se nekako držala prkoseći sebi, ljudima i vremenu kada je bila sagrađena. Vlaga joj se popela visoko do starih ,,biber" crepova , a malter po kome su se videle tamnije tačke truljenja je na mnogim mestima otpao. Ipak držala se. Prepričavajući dane kada je sve bilo drugačije. Kada su se čuli razgovori. S proleća i jeseni prozori nagriženi vremenom su bili otvoreni, a živost se ogledala u tek nazirujućim kretnjama ostataka nečega što je bila zavesa.
Otišao je čovek svom gradskom životu.
Danas je na kući osvanuo, kako bi to moja baka rekla ,,crni barjak", bez parte, imena , bez naznake ko je napustio svoj vlažni dom. Ostalo mi je da samo zamišljam, premeravam, kolika je tuga onih koji su postavili crnu naznaku da leprša na novemabarskom vetru, kolika su nadanja ili želje, kolika je težina ostati među poslednjima...
Dopuštam da me talas tuge ponese. Kao poznojesenji dan...
Lake kapi, bez ledene najave hladnijih dana, slivale su se niz prozorska stakla sveže oprana. Isprva mala sipkava tačka, je narastala, oblikovala se u kap, a ona u izduženu valjkastu suzu kojoj nije bilo pomoći.
A onda je zazvnio telefon:
- Otišla je...
-.Kako to misliš otišla je?
- Tako nepovratno , u večiti san...
Tada je film počeo da se razvija, od nemila do nedraga pomračenog uma , od snova do priča , nadanja i želja, zlih reči i gorih dela otrovanih prikaza koje su je izgladnjavale svojim rečima.
Život se ponavljao i iznova počinjao, tražila je tačku kad je sve počelo, a nju su skrivale guste magle...
Dok se neprozirni veo
spušta na moje umorne oči
nemam dana
prošlosti
budućnosti.
Tonem kroz mrak
praznih ruku
tek ponekad zaiskri
sećanje u dalekom osenčenom uglu.
Bez nade za bistru misao
jasnu reč i poznati lik
prihvatam svoj nejasni put.
Nemam tuge
dah je moj negde u danima
kada je osmeh blistao
kada bezbrižni behu dani
obojeni nadom
a kišna kap bogata rodnom godinom.
Idem putem svojim
sama.
Posvećeno mojoj dragoj tetki Nadeždi koju ispratismo u mirne snove.
Na čoveku je da razume, na Bogu da prašta.
Fotografija: poslednji ovogodišnji cvetovi Dragoljuba.
Dok novembarski vetar
peva svoje pretnje
i raspršuje tragove pokrivene vlagom
zatvaram kapke
puštam da tama povede kolo
da se uzburkane misli slegnu,
a postavljena pitanja dobiju odgovore.
Ne daje novembarski dan
bistre misli, veseli se sivom.
Narasta vetar kroz kasno veče.
Ćutim , dozvoljavam da pitanje zazvoni:
Ima li čovek granice?
Kroz sive oblike noći
uhvatiću trag svetla i sjaj ugaslih zvezda
razmišljati neću
odbaciću terete kišnih dana
donešenih iz daleka od
nekih nepoznatih bezdušnih vetrova
leteću oslobođena stega
nestaće filigranske mreže noćnih hordi
a dnevna razbojništva neće imati važnost.
Uhvatiću trag svetla i sjaj meseca
zalivaću ih sećanjem na daleke dane
obojena jutra i neke svetle davno minule večeri
razviće se sećanja
vinuće se daleko do nekih novih svetova.
Fotografija internet
