Nikada

Dozvoljavam da me pokrije prvi sumrak
 da ugasli dan utone u nepovrat
 da me januarsko veče obuzme.

Sanjam  bele snegove
tragove u škripavom snegu
beskrajne utabane staze.

Dodirujem nikada ugašeni mesec
 tamu zimske noći
 snove.

Neću zaboraviti vlagu u oku.
 izgovorene reči
 i svetle dane.

Nikada.

Kobasice

Pod kosti mu se uvukla januarska hladnoća. Dok je cvokotao zvučno udarajući
veštačkim vilicama,  čulo se kuckanje slično onom koji najčuvenije španske igračice izvode u svom plesu. Nije mogao da se ne nasmeje. Ko bi i pomislio da će život proći tako  brzo. Nije se ni naigrao- detinjstvo je prošlo, nije se ni zamomčio- momkovanje je prošlo, nije se ni oženio- žena mu je nestala bez traga. Nije se ni predao starosti, a starost je došla.
Praznike nije voleo. Pritiskali su ga i kod njega izazivali osećanja koja je hteo da zaboravi i  izbriše iz svog sećanja. Ipak je sam sebi spremao gozbu. Pečenicu mirisnu i masnu, i česnicu. Sreća da mu je od majke ostala sveska sa receptima zapisanim krivudavim rukopisom, koji se njemu činio kao najlepši krasnopis o kome je slušao kao dete.
Onako naježen išao je do stare štale visokih gredica. Tamo je okačio belolučne kobasice da se suše. Voleo je onako kad mu navrate drugari sudbina sličnih njegovoj, da ih počasti, da ih nasecka, pa da doda kriške hleba( iako ukus hleba nije bio onakav kao u detinjstvu, ali neka),pa da uz rakiju i dobre zalogaje, uz paorsku peć posede i zadremaju opijeni toplotom peći i toplotom rakije šljivke , koju  je svake godine pekao, ali ne kao tamo neki, već je vadio koštice iz šljivinog mesa, te rakija nije imala gorčinu, već bistrinu letnjeg jutra. To mu je obezbeđivalo dobro društvo uvek. Doduše i društvo se osulo. Otišli na put bez povratka, ali šta da se radi, dobro je da ih ima još.
E, krenuo on tako po kobasice. Već mu se od pre nekog dana činilo da ih je manje, da nestaju, da ih neke noćne horde tiho odnose u neko gluvo doba(to je čuo davno i u to vreme nije izlazio u dvorište- odmah iza ponoći do prvih petlova).
Razmišljao je kako da ipak postavi neku sražu, da noći u štali pod debelim pokrivačima na paorskim kolima, ali je odlagao odluku.
Te večeri je u tišini pošao do mesta. U mraku su poput žeravica sevnula dva sjajna oka. Posle prvobitnog šoka,( setio se priče o Drakuli, a Rumunija je blizu) pred sobom je ugledao obrise starog mačka. Prevejani lepotan se dosetio kako da dođe do masnog zalogaja: na krov se uvek penjao lako. Bilo je dovoljno da svoje gipko telo provuče ispod crepa i da se uputi gredicom, ispod koje su na  drvenom dodatku  visile kobasice. Naravno nije bilo lako skinuti ih. Tu se pamet svih mačaka pod nebeskim svodom iskazala. Do kobasica se nije moglo šapom, ali skokom lako.
Kako mu za skok nije bio potreban zalet, s gredice bi odskokom skočio na kobasicu, zakačio se o nju svojim kandžama(verovatno se svojim mačjim jezikom zahvaljivao Gospodu na njima), posle toga ja sve bilo lako. Pod težinom tela kobasica se kidala tamo gde je bila najtanja, na mestu gde se napravio usek od bagremovog izdanaka, dobro odeljanog. Zajedno bi pali na zemljani pod štale. Mačak meko dočekan na jagodice svojih šapa, a kobasica podeljena na dva dela.

- E jesam ja budala. Tako mi i treba, pametniji je od mene!

Oteran,uz nelep rečnik,  mačak je uspeo da odnese samo  polovinu otkinute kobasice, a baš je voleo količine začina koji su bili u njoj.

I nestaje

Negde su se izgubili ljudi

Nestali kroz večernje magle
Iščezli kroz nejasne zore
Izgubili se u  senovitim danima?

Opustele ulice zvone tišinom
Trgovi ustupili mesta bezglasu
Pa tihi i tužni sanjaju neke daleke meridijane.

Dozivam prijatelje
Glas mi ne raste u grlu
Svakom željom se smanjuje
Pretvara u prozirnu nit
I nestaje.

Zapis

Кroz maglu i redak sneg
Nazire se mlad šumarak.
Kroz njega staza vodi
Iza, u tišini niz krstova
Života minulih tužni beleg.

U zimskoj tišini
Tiho  predu razgovor.
Severni vetar ih sluša
U pozni čas to ne bi šapat jedini.
  
Posut kamenim lišajem
Sivi kamen odbaci
Stege i jedva čujno prozbori
Ja se ne predajem.

Žena uhvati reči
i zapisa.

Baba Nevine priče:Kletva

Do mene je pre neki dan doprla priča baba Neve, dugovečne Lalinke, koja je
pamtila mnogo i znala. Umrla je u devedeset devetoj godini života. 
Jasno je vidim na sredini paorskog dvorišta, pod sunčevim zracima sedi na drvenoj stolici s naslonom i hekla. Radi poput mašine. Govori i vrti heklicom, a ispod njenih ruku narasta čipka. Uz pesmu vrabaca i miris šeboja,  kroz misli joj se nižu likovi koji su nekada u nekom trenutku dotakli njenu dugovečnost. Prisećala se događaja davno zaboravljenih, a možda se zaželela nekih dragih lica, pa ih je sa prašnjave police sećanja iznosila na laki povetarac da se osveže. Krhka, koščata podsećala me je  na grančicu sasušenog bagremovog cveta koji dugo zadrćava svoj miris. Pričala je ovako:

Bila jednom dva čoveka. Voleli su prostranstvo ravnice i plodnu crnicu, masnu od dobro bačenog stajskog đubriva. Vredno su radili, poštovali vreme kada je trebalo posijati, okopati, baciti đubre, ili skinuti letinu. Živeli su u slozi poput braće.
Teklo je vreme tako. Kao i uvek mir i sloga traju dok traju. Posvađaju se ljudi i pomire, dođe do povišenog glasa, pa se sedne, razgovara, jede i pije, a na kraju oprosti i zaboravi.
No došlo je neko drugo vreme, Zemlja je davala kolko je davala. Trebalo im je sve više i više. Na najplodnijem delu kikindskih njiva koji se zove Valov, imali su zajedničku brazdu. Jedne godine ju je zaoro jedan, druge godine drugi.
Jednog dana su se sreli na njivi. Svako od njih je došo kradom, da ga onaj drugi ne vidi. Želeo je da uzore pre drugoga.
- Ti si prošle godine, ove godine ću ja!
- Ma šta kažeš!
- Ti si prošle godine ove godine ću ja!
 -Ma, ti...
-Ma, ti...
Rasprava je tekla sve bučnija i bučnija. Delili su se i razdeljivali, zapenili se poput pene  na tek usutom pivu u kriglu, samo što se ovo i dalje penilo umesto da spalsne. Razjareni poput bikova udarili su jedan na drugog. Udarali se , vikali, govorili jedan drugom najgore psovke koje je ljudsko uvo čulo.
-Ubiću te, pa te više biti neće. Govorio je  prvi, dok je stezao grlo drugom. Ovaj je jedva promuco:
- Otkriće te kad tad. -Poslednjom snagom je gledao oko sebe. Za oko mu je zapela kotrljajuća trava čije su seme doneli prvi ruski migranti posle oktobarske revolucije, kod nas je prozvali koprcan.
- Neće! Niko ne zna da sam ovde. Nikada me neće otkriti.
- Odaće te koprcan.
Poslednje reči pre ulaska u svet mrtvih su doprle do davitelja.
Saranio ga je ukraj kanala, ispod mlade bagremove šume. Niko ga nije video, niko ništa nije čuo.
Tragali su za nesrećnikom i žandari i ljudi, dozivala ga je porodica.Jednostavno je nesto s lica zemlje. On sam je počo priču o begu u Argentinu čuvenim parobrodom.
 Zaista telo nikad nije pronađeno. Od naslednika je kupio deo njive sa bagremovom šumicom.
Godine su prolazile. Smenjivale su se jeseni i zime. Nikada nije dozvoljavo da se taknu stasali bagremovi. Nikada nije ni jedan ugarak uzo.
Pod starost je sedio u konku svoje kuće. Odnekle je dunuo topao  vetar. Nagoveštavo je neki nemir, preteći je toplinu uvlačio u sve ćoškove šupa i dugog konka. On se uznemirio, pokušavo je da žmuri, da ne misli, da se pomeri, ali bezuspešno. Odjedared  je busen trave proleto, zakotrljo se prašnjavim sokakom.
Nasmejo se.
Prvo tiho, pa glasnije, ondak grleno.
- Babo, što se smiješ? Šta je smešno?
- E moj sinko, niko nije pobego neću ni ja. Došlo vreme da se kletva obistini. Kazo je da će me koprcan izdati. Dosad nije, al dođe vreme za sve. Vidiš sine, ja sam ubio Gavru Ćućurovog. Saranio sam ga u bagremovoj šumici na kraju njive.
Zovi žandare.

Ostajali su posmatrači i slušači u tišini pogođeni istinom koja se mogla videti na staričinom liku.Greh je greh. Nikada ne zastareva.

Kad danas ne postoji

U tvojim očima tražim njene
Hvatam niti izgubljene duše
Koje su s tobom delile mladost.

Pratim lutanja kroz hodnike vremena.

Danas ne postoji
Veo zaborava ga pokriva.

U tvojim očima tražim njene
Sličnosti, dane pod istim krovom
Tražim i tražim.

Na stolu kriške sveže
Oljuštene pomorandže
Mirišu.

Hvatam suzu
Poljubac u obraz na rastanku
I poklon dat krajičkom svesti.

Doći ću opet
Čvrsto te grlim
Lepoticu 

u nepoznatom umu.

Linija

Pratim umornim okom
Liniju ispred sebe
Hvatam je
Premeštam kroz misli.
Tražim početak .

Okrećem se
Dišem.

Mnogo je magle danas
Ometa pogled.

Pravim hraničlište za ptice
One ispred
I iza mojih koraka.


Čekam da dođu.

Svila jutra

Svila jutra prošarana biserom
Se povila pod sivim nebom.

Zagraktao je gavran
Obojen izgubljenom šumom.

Duboko je udahnula rezak vazduh žena.
Korak joj je bio lak.

Kupila je biser zrelim  okom.
Nizala ga na zlatnoj pređi tek probuđenog dana.

Osvajala ga je lagano korak po korak.
Neuprljanih ruku je dotakla nebo.

Gledala je visoko
Tražila.

Pod prvim sunčevim zrakom biser se topio.
Zlatna pređa se gubila.

Metla

Prvo počisti ispred svoje kuće!

Negde

Pritiska me praznina pustih reči
Izgovorenih da bole.

Otežalih ruku
Otečenih prstiju
Prebiram sate minulog dana.

Gde je skrivena nit?
Gde je početak početka?
Gde su glasovi dobrote nestali?

Osušena trava ispreda snove leta
Veselih dana
Budnih noći.
Razgovor vije sa sivim nebom
Spremnim da zaplače nad tugom njenom.

Uplićem se u razgovor nemi
Hvatam  naramak svetlosti
Bledog na tren izašlog Meseca.

Sklapam oči

Puštam da me otrezni vlaga večeri.

Pritiska me praznina pustih reči
Izgovorenih da bole.

Tišina

U Tišini hvatam
Valcer okasnelih večeri.

U tišini rukama držim
Zaboravljene glasove.

U tišini se jutra pretvaraju u dane
Dani u večeri
Umiru u tišini.

Prede na  krovu stare kuće mačak
Naizgled snen
Tišinom kiti sjaj oka svog.

Tišinu razbi krila šum.
Pokri ugaslo pero.

Hvatam dah.
Pokri me tišina.

A, dani teku...

Pemišljala se da li da otvori prozor ili ne. Ipak ga je otvorila. U sobu ispunjenu obeležjima njene duše je ušao reski kasnojesenji vazduh. Bio je obojen mirisom severa, slobodom vetrova i nepreglednih prostranstava kroz koja on izvija svoje pesme. Disala je duboko.
Hladno ju je protreslo.
Oči su joj se ispunile suzama, a na leđima se krst povećao.
Dok se gomilao teret dana,  pred očima joj se zatalasala grana oraha. Pokrenulo se drvo, pokrenulo tlo pod njim. Sve  je zaigralo. Zatvorila je oči. Utonula je u san kroz koji su leteli neki iskrivljeni  likovi. Nije ih poznavala. Tražila je  u njima tragove poznatih lica s kojima je delila svoje dane. Nije ih bilo. Nestajali  su pre samih nagoveštaja. Krivili su se i gubili svoju ljudskost. Pretvarali se u izdužene senke, bezlične i nedodirljive. Oko njih se poput pokrova uvijala paučina skinuta s tavana stare zgrade u kojoj odavno niko nije živeo. Čim bi pokušala da skine mrežu izrasla bi nova, gušća i jača. Gubila je snagu. Uskoro su pokušaji ostali samo pokušaji.
Preko leđa su joj počeli militi  paukovi koje ni u najluđem snu ne bi smela dodirnuti. Oni najkrupniji s nožicama neobično debelim za paukove su bili najsmeliji. Dva, tri, pet...Stresla se. Zamahnula je rukom da se oslobodi, da ih otera, za čudo  sami su počeli da  beže. Ostao je hladan vetar i lagano otvaranje kapaka ispod kojih je svetleo život.

Istoimena slika na svili.

Vlat trave

Uhvatiću se
Drhtavim glasom
Za vlat vitke trave.
Poslednji trag  jesenje radosti.

Pustiću telo
Da ga na leđima ponese prohujali dan
Smestiće se na  usamljeni peščani sprud.

Neće postojati vreme.
Izbrisaće se tragovi teških reči.

Udisaću vetar.

Hraniću se Suncem i vodom
Mesecom ću obojiti jutro
Zvezdama noć.

Posadiću dobrotu.

Snagu će mi dati
Koren
Života mog.