Dodela nagrada u Lukavcu BIH

Granice neba golubu ne trebaju
Granice seoskog puta konjima na trebaju
Granice  staza nebeskih labudovima ne trebaju
Granice su potrebne samo ljudima.


Nedelja 23.februara 2020. godine je bila dan za veoma lepo druženje sa prijateljima i pesnicima u Lukavac Gradu - Tuzlanski Kanton u Bosni i Hercegovini. Osunčan dan i bistro plavo nebo su odzvanjali dobrodošlicom.
 Zahvalila bih gospodinu Senahidu Neziroviću na entuzijazmu i organizaciji Prvog međunarodnog konkursa  koji nosi ime profesora i pisca Gavrić Borislava, čije sam knjige dobila kao nagradu,  što me posebno raduje.
 Zahvaljujem na dodeljenoj mi nagradi, rečima prijateljstva i toploj dobrodošlici.

Gospodin Senahid je u sredini

Fotografije: Dragan Đukanović

Časovnik

Na zidu, okačen o duboko zabijeni ekser sa širokom glavom, visi stari časovnik.  Okružen slikama na kojima su prizori nekadašnjeg mirnog života.  Svoj sa svojima.
Okrenut prema ulaznim vratima tako da broji posetioce. Ponosni svedok doba kog više nema. Drveno izrezbareno telo načeto sitnim bubama odoleva. Povremeno se trza i iz sebe izbacuje sitne stugotine njihovih zuba. Požutela glava sa dve kazaljke neumorno meri dane koji se nižu. Tužan, često  razgovara sam sa sobom i duhovima koji u danima punog meseca izlaze iz mračnih podruma susednih kuća. Vidi ih samo on. Glasom dugotrajnosti, takom i tikom  odgovara, postavlja pitanja i daje odgovore.
-Zašto ti se zvono ne oglašava?
-Zašto? Zato što im smeta.
-Kako im smeta? Vredno si kucao zvonkim bongom na pola sata, na sat tačno onoliko koliko treba.
Zvao si nas o ponoći. Volim kada poslednji otkucaj pozvoni dvanaesti put. Tada je vreme da ustanem, da se bešumnim letom prevezem preko usnulih, da obogatim njihove snove, da pohvatam neostvarene želje i da  im u snovima dam zrno utehe.
- Da  - tužno je dubokim uzahom odgovorio časovnik- Ti letiš, a oni se ljute.  Ne vide te. Ne znaju da im ti daješ stvarnost varljivog sna. Zbog mene se probude, čame u mraku, ne mogu da spavaju. Kažu čekaju sledeći otkucaj, da čuju koji je na redu pozni sat.  Još malo i sa kucanjem ću prestati. Ostaviće moje rđom nagrizle federe nenategnutim. Ostaću pust u gluvim danima. Velika se tuga uvukla u moje metalno srce. Osećam da će stati. Zaustaviće me.  Bio sam srećan. Veselo sam poskakivao sa svakim otkucajem, pratio sam razgovore i dečje usklike, merio sam sate, dane, godine, merio sam vekove.  Bio sam mlad i lep. Na svojoj glavi sam nosio orla raširenih krila. Nestao je davno, polomio se i sagoreo u visokoj kaljevoj peći. Kad se setim ... i nje nema odavno...
- Da star si. Samo duhovi mladih su večno mladi.
- Sada imaju časovnike na struju, mobilne telefone, svi pište, zvone raznim melodijama od kojih se  i mesečina plaši. Možeš li mi obećati da ćeš me posećivati i kada polednji tik izgubi svoj trag? Hoćeš li me ispratiti na počinak? Hoćeš li nekada u noćima obasjanim mladom mesečinom misliti na mene?
- Ispratiću te. Biću tu. Samo mi trajemo večno.

Žene i žene

-E, moja ti!
Šta si se tu skupila, zgrčila kao kakav prokisli, ukišeljeni  miš?
Plačeš?
Ne, ne, to nije plač.
Ti cmizdriš.
Kažeš muž?
Nemoj da te više ni vidim ni čujem da to radiš. Ha, ljubav! Kakva je to ljubav kad ti se niz lice slivaju muzge , a oči ti crvene.
Umij se, obriši, pa ću  da ti pričam šta je ljubav!
- Idem ja tako, a mrak. Sve pogledavam levo i desno, sve mi se čini da me neko prati, šapuće u mraku, korača. Što više gledam sve manje vidim. Mislim to je ova luda glava, nakupila se jada, naplakala, nagutala reči koje nije smela da izgovori.
A, da ti kažem i strah me opominje. Ima moj muž tešku ruku.
Okasnila sam.
Stislo me u duši. Cvrči znoj na čelu, ali se ja ne dam, sve mislim da umišljam, da se to sve negde u mojoj glavi kuva. Ipak prohladni vazduh me čini budnom. Jasne mi se slike ukazuju.
 Stala sam, pa kud pukne da pukne.
-Ko si ti što me pratiš? Izađi da te vidim, prikaži se! - dreknuh svom snagom.
-Nemoj se plašiti. Spremna si da me  vidiš. Tvoja sam zaštitnica.
-Kakva zaštitnica? Gde si do sada?
Iz mraka je pred mene poput majskog jutra sinula  Mokoša.
-Veruj svojim očima. Ja upravljam tvojom sudbinom.
- Ti si moj Usud?
-Ne. Ja sam nešto drugo. Prikazaću ti se u potpunosti, ako prihvatiš moj lik promeniću ti sudbinu.
Skupila sam snagu da je bolje pogledam:  Imala je veliku glavu. Bila je lepotica duge plave kose koja je na svojim krajevima bila okićena pletenim gajtanima od  obojene  upredene vune.  Presijavala se plava kroz sve nijanse rane jeseni. Oči su blistale na jasnoj mesečini letnjim sjajem. Usne su se kitile biserom prolećne zore.
Bila sam opčinjena, gledala širom otvorenih očiju, takvu lepotu moje oči nikada nisu ugledale.
Tada se neka večernja magla nadvila nad nama. Slika se promenila , postajala je veštica na čijem su seliku videli tragovi mnogih životinja. slike su se smenjivale velikom brzinom. nisam uspela da pohvatam smisao koji ih vezuje, a srce mi se sledilo. 
Odejdnom se njen božanski lik preobrazio u glavu životinje, bila je to sasvim neobična koza vučjih zuba i kravljih rogova. Zatvorila sam oči. Strah je bio previše jak, a priviđenje stvarno.
-Ne zatvaraj oči, već me poslušaj. Na tebi je da li ćeš prvu ili drugu životnu sliku. Bistro jutro ili gluvo doba u svom životu. Samo pazi nije zlato sve što sija! Ako ćeš prvo, promeni se. Za pola svoga veka nisi puno naučila. Uvek glavom kroz zid. Budi mudrija, primeni pamet žensku i tvoj život će biti majsko jutro. 
  Toliko puta sam ti pomogla da se otrgneš iz sna i da svojim rukama veštije upredaš vunu u velika klupka, a ti me nisi primećivala. Kapala si iz očiju misleći samo na svoju bol. Zagrlila me je svojim nesrazmerno dugim rukama , činilo mi se da mi kosti pucaju. Otreznila me je.
Utom se slika rasprši poput duge na nebu. Najpre je bila  blistava, pa zagasita, a na kraju mlečno-bela paučinasta materija potpuno bezlična bez mogućnosti naslućivanja za mene sasvim stvarnog bića..
Put do kuće su cipele same našle.
Čekao me je ljut, nakostrešen i pripit. Podigao je ruku. Tog momenta je iz mene progovorila ona, mekog umilnog glasa. Prela sam najboljim ritmom starog vretena.
Rekla da sam imala viziju, da me je strah, da tražim sigurnu luku i  topli dlan, da sam spremna da letim ispod njegovih krila.
Pričala sam svašta, zvala ga Macom, Kucom, slatkišem, Duškom, upotrebljavala sam reči koje su izvirale iz mene poput najbistrijeg planinskog potoka.
Samo je  ćutao i treptao. Zamrznut u trenutku otvaranja vrata.
Bila sam meka kao guščije pero, a on vitez sjajnog oklopa.
Od tada se naš život promenio.  Neke nevidljive niti  su se isplele oko nas.
Zato ti kažem, ako  nećeš da slušaš mene poslušaj nju.
Da još da ti kažem danas mi je doneo buket žutih mimoza. Miriše mi cela soba. Sad idem da Maci spremim večeru. A sutra me Kuca prati na voz. Idem u banju, da se odmorim. Sama. Duškić moj će mi spremiti sendviče i termos sa kafom. Pilence moje...
Pitao me je kako da me zove, samo sam kroz osmeh rekla MOKOŠA!

A  ti ...


Fotografija- Unutrašnjost stare srpske kuće Tršić










 

Iza naših vrata

Iza naših vrata su budni
snovi
vetrovi i
meridijani daleki.

Iza naših vrata ljudi su
uvek deca
u nepresušnoj igri.

Iza naših vrata prijatelje
čeka kafa i mirišu reči.

Iza naših vrata nestaju
bore
a dani u zbijenoj straži stoje.

Iza naših vrata
glas prerasta u pomirenje
a ono u miran dan.

Iza naših vrata je toplo.

Iza naših vrata
smo mi.

Fotografija: Crkva Svih nacija -Jerisalim

Tražićeš me

Tražićeš me
kada  se nebo oboji prolećnim jutrom.

Tražićeš me
kada te zeleno more leta zanese.

Tražićeš me
kada prvi  otkinuti list najavi jesen.

Tražićeš me
zaboravljenom bojom prvoga snega.

Tražićeš me
pod okriljem rodnog neba,
pod prvom visibabom
zarobljenom dahom mrazovite zore.

Spavaću
pokrivena svilom nebeskom
preko koje preleću bezbrojna jata
panonskih golubova.

Tražićeš me.

Moj san
će biti čvrst
neću se probuditi.

Premeravam

Dopuštam da se ušuškam u zavetrini
bezglasja

Dozvoljavam da me pokrije tuga
senke

Dozvoljavam da ne postoji ništa
sem malog sveta moje duše.

Kolliko treba da zadržavam glas?
Koliko da usporavam misao?
Koliko da bezvrednom dopuštam sjaj?
Dozvoljavam da bezglasja i senke caruju?

Merim
Ispitujem
Premeravam.

Tajnu reka pripoveda

Hladnog ranofebruarskog dana po vetru kome se nije mogao odrediti ni smer ni
pravac, isporučen mi je zbornik ,,Tajnu reka pripoveda" . Kroz nizove priča i pesama svetlo dana su ugledale rečne tajne, dugo skrivane u munjevitom dnu. Neprozirne vode nisu bile dovoljne da ih zadrže. Tajne ćete otkriti čitanjem zbornika pod dirigentskom palicom Ivane Zajić.
Moja priča  je pronašla svoje mesto pod njenim okriljem.

Nikada

Dozvoljavam da me pokrije prvi sumrak
 da ugasli dan utone u nepovrat
 da me januarsko veče obuzme.

Sanjam  bele snegove
tragove u škripavom snegu
beskrajne utabane staze.

Dodirujem nikada ugašeni mesec
 tamu zimske noći
 snove.

Neću zaboraviti vlagu u oku.
 izgovorene reči
 i svetle dane.

Nikada.

Kobasice

Pod kosti mu se uvukla januarska hladnoća. Dok je cvokotao zvučno udarajući
veštačkim vilicama,  čulo se kuckanje slično onom koji najčuvenije španske igračice izvode u svom plesu. Nije mogao da se ne nasmeje. Ko bi i pomislio da će život proći tako  brzo. Nije se ni naigrao- detinjstvo je prošlo, nije se ni zamomčio- momkovanje je prošlo, nije se ni oženio- žena mu je nestala bez traga. Nije se ni predao starosti, a starost je došla.
Praznike nije voleo. Pritiskali su ga i kod njega izazivali osećanja koja je hteo da zaboravi i  izbriše iz svog sećanja. Ipak je sam sebi spremao gozbu. Pečenicu mirisnu i masnu, i česnicu. Sreća da mu je od majke ostala sveska sa receptima zapisanim krivudavim rukopisom, koji se njemu činio kao najlepši krasnopis o kome je slušao kao dete.
Onako naježen išao je do stare štale visokih gredica. Tamo je okačio belolučne kobasice da se suše. Voleo je onako kad mu navrate drugari sudbina sličnih njegovoj, da ih počasti, da ih nasecka, pa da doda kriške hleba( iako ukus hleba nije bio onakav kao u detinjstvu, ali neka),pa da uz rakiju i dobre zalogaje, uz paorsku peć posede i zadremaju opijeni toplotom peći i toplotom rakije šljivke , koju  je svake godine pekao, ali ne kao tamo neki, već je vadio koštice iz šljivinog mesa, te rakija nije imala gorčinu, već bistrinu letnjeg jutra. To mu je obezbeđivalo dobro društvo uvek. Doduše i društvo se osulo. Otišli na put bez povratka, ali šta da se radi, dobro je da ih ima još.
E, krenuo on tako po kobasice. Već mu se od pre nekog dana činilo da ih je manje, da nestaju, da ih neke noćne horde tiho odnose u neko gluvo doba(to je čuo davno i u to vreme nije izlazio u dvorište- odmah iza ponoći do prvih petlova).
Razmišljao je kako da ipak postavi neku sražu, da noći u štali pod debelim pokrivačima na paorskim kolima, ali je odlagao odluku.
Te večeri je u tišini pošao do mesta. U mraku su poput žeravica sevnula dva sjajna oka. Posle prvobitnog šoka,( setio se priče o Drakuli, a Rumunija je blizu) pred sobom je ugledao obrise starog mačka. Prevejani lepotan se dosetio kako da dođe do masnog zalogaja: na krov se uvek penjao lako. Bilo je dovoljno da svoje gipko telo provuče ispod crepa i da se uputi gredicom, ispod koje su na  drvenom dodatku  visile kobasice. Naravno nije bilo lako skinuti ih. Tu se pamet svih mačaka pod nebeskim svodom iskazala. Do kobasica se nije moglo šapom, ali skokom lako.
Kako mu za skok nije bio potreban zalet, s gredice bi odskokom skočio na kobasicu, zakačio se o nju svojim kandžama(verovatno se svojim mačjim jezikom zahvaljivao Gospodu na njima), posle toga ja sve bilo lako. Pod težinom tela kobasica se kidala tamo gde je bila najtanja, na mestu gde se napravio usek od bagremovog izdanaka, dobro odeljanog. Zajedno bi pali na zemljani pod štale. Mačak meko dočekan na jagodice svojih šapa, a kobasica podeljena na dva dela.

- E jesam ja budala. Tako mi i treba, pametniji je od mene!

Oteran,uz nelep rečnik,  mačak je uspeo da odnese samo  polovinu otkinute kobasice, a baš je voleo količine začina koji su bili u njoj.

I nestaje

Negde su se izgubili ljudi

Nestali kroz večernje magle
Iščezli kroz nejasne zore
Izgubili se u  senovitim danima?

Opustele ulice zvone tišinom
Trgovi ustupili mesta bezglasu
Pa tihi i tužni sanjaju neke daleke meridijane.

Dozivam prijatelje
Glas mi ne raste u grlu
Svakom željom se smanjuje
Pretvara u prozirnu nit
I nestaje.

Zapis

Кroz maglu i redak sneg
Nazire se mlad šumarak.
Kroz njega staza vodi
Iza, u tišini niz krstova
Života minulih tužni beleg.

U zimskoj tišini
Tiho  predu razgovor.
Severni vetar ih sluša
U pozni čas to ne bi šapat jedini.
  
Posut kamenim lišajem
Sivi kamen odbaci
Stege i jedva čujno prozbori
Ja se ne predajem.

Žena uhvati reči
i zapisa.

Baba Nevine priče:Kletva

Do mene je pre neki dan doprla priča baba Neve, dugovečne Lalinke, koja je
pamtila mnogo i znala. Umrla je u devedeset devetoj godini života. 
Jasno je vidim na sredini paorskog dvorišta, pod sunčevim zracima sedi na drvenoj stolici s naslonom i hekla. Radi poput mašine. Govori i vrti heklicom, a ispod njenih ruku narasta čipka. Uz pesmu vrabaca i miris šeboja,  kroz misli joj se nižu likovi koji su nekada u nekom trenutku dotakli njenu dugovečnost. Prisećala se događaja davno zaboravljenih, a možda se zaželela nekih dragih lica, pa ih je sa prašnjave police sećanja iznosila na laki povetarac da se osveže. Krhka, koščata podsećala me je  na grančicu sasušenog bagremovog cveta koji dugo zadrćava svoj miris. Pričala je ovako:

Bila jednom dva čoveka. Voleli su prostranstvo ravnice i plodnu crnicu, masnu od dobro bačenog stajskog đubriva. Vredno su radili, poštovali vreme kada je trebalo posijati, okopati, baciti đubre, ili skinuti letinu. Živeli su u slozi poput braće.
Teklo je vreme tako. Kao i uvek mir i sloga traju dok traju. Posvađaju se ljudi i pomire, dođe do povišenog glasa, pa se sedne, razgovara, jede i pije, a na kraju oprosti i zaboravi.
No došlo je neko drugo vreme, Zemlja je davala kolko je davala. Trebalo im je sve više i više. Na najplodnijem delu kikindskih njiva koji se zove Valov, imali su zajedničku brazdu. Jedne godine ju je zaoro jedan, druge godine drugi.
Jednog dana su se sreli na njivi. Svako od njih je došo kradom, da ga onaj drugi ne vidi. Želeo je da uzore pre drugoga.
- Ti si prošle godine, ove godine ću ja!
- Ma šta kažeš!
- Ti si prošle godine ove godine ću ja!
 -Ma, ti...
-Ma, ti...
Rasprava je tekla sve bučnija i bučnija. Delili su se i razdeljivali, zapenili se poput pene  na tek usutom pivu u kriglu, samo što se ovo i dalje penilo umesto da spalsne. Razjareni poput bikova udarili su jedan na drugog. Udarali se , vikali, govorili jedan drugom najgore psovke koje je ljudsko uvo čulo.
-Ubiću te, pa te više biti neće. Govorio je  prvi, dok je stezao grlo drugom. Ovaj je jedva promuco:
- Otkriće te kad tad. -Poslednjom snagom je gledao oko sebe. Za oko mu je zapela kotrljajuća trava čije su seme doneli prvi ruski migranti posle oktobarske revolucije, kod nas je prozvali koprcan.
- Neće! Niko ne zna da sam ovde. Nikada me neće otkriti.
- Odaće te koprcan.
Poslednje reči pre ulaska u svet mrtvih su doprle do davitelja.
Saranio ga je ukraj kanala, ispod mlade bagremove šume. Niko ga nije video, niko ništa nije čuo.
Tragali su za nesrećnikom i žandari i ljudi, dozivala ga je porodica.Jednostavno je nesto s lica zemlje. On sam je počo priču o begu u Argentinu čuvenim parobrodom.
 Zaista telo nikad nije pronađeno. Od naslednika je kupio deo njive sa bagremovom šumicom.
Godine su prolazile. Smenjivale su se jeseni i zime. Nikada nije dozvoljavo da se taknu stasali bagremovi. Nikada nije ni jedan ugarak uzo.
Pod starost je sedio u konku svoje kuće. Odnekle je dunuo topao  vetar. Nagoveštavo je neki nemir, preteći je toplinu uvlačio u sve ćoškove šupa i dugog konka. On se uznemirio, pokušavo je da žmuri, da ne misli, da se pomeri, ali bezuspešno. Odjedared  je busen trave proleto, zakotrljo se prašnjavim sokakom.
Nasmejo se.
Prvo tiho, pa glasnije, ondak grleno.
- Babo, što se smiješ? Šta je smešno?
- E moj sinko, niko nije pobego neću ni ja. Došlo vreme da se kletva obistini. Kazo je da će me koprcan izdati. Dosad nije, al dođe vreme za sve. Vidiš sine, ja sam ubio Gavru Ćućurovog. Saranio sam ga u bagremovoj šumici na kraju njive.
Zovi žandare.

Ostajali su posmatrači i slušači u tišini pogođeni istinom koja se mogla videti na staričinom liku.Greh je greh. Nikada ne zastareva.

Kad danas ne postoji

U tvojim očima tražim njene
Hvatam niti izgubljene duše
Koje su s tobom delile mladost.

Pratim lutanja kroz hodnike vremena.

Danas ne postoji
Veo zaborava ga pokriva.

U tvojim očima tražim njene
Sličnosti, dane pod istim krovom
Tražim i tražim.

Na stolu kriške sveže
Oljuštene pomorandže
Mirišu.

Hvatam suzu
Poljubac u obraz na rastanku
I poklon dat krajičkom svesti.

Doći ću opet
Čvrsto te grlim
Lepoticu 

u nepoznatom umu.