Zahvaljujem uredništvu ,,kratke priče.net na objavljenoj priči. Ista je objavljena u
kategorji ,,Mračna komedija" .
Link:
https://kratkeprice.net/vesna-djukanovic/nisam-kriv/
Hvala posetiocima ovog bloga. Nadam se da ćete uživati u mojim pričama i slikama na svili. Svaka sličnost sa likovima i događajima je slučajna.
Zahvaljujem uredništvu ,,kratke priče.net na objavljenoj priči. Ista je objavljena u
Link:
https://kratkeprice.net/vesna-djukanovic/nisam-kriv/
U Zborniku sam zastupljena pričom ,,Nada ostaje " .
S verom u očuvanje prirode i otrežnjenje čovekove zablude da je nad prirodom zahvaljujem
gospodinu Milutinu Đuričkoviću
i
gospođi Dušici Đukić Bodlović .
tmina se širi
pitanja postavlja
lovi nemoćne
oduzima razum
krade misli.
Revizoru na dlan
padanja i udahe nosim
i noć veza tananih
a on sklapa mozaik.
Hvala uredništvu kratkepriče. net na objavljenoj priči ,,Očenaš za Čedu" .
Хвала уредништву kratkepriče. net на објављеној причи ,,Оченаш за чеду".
Иста је објављена у категорији ПОРОДИЧНА КОМЕДИЈА
ГЛЕДИМ
Гледим
трагове детињства мог
колске путеве срца банатска
што у небеса грабиду кораком дугачким.
Спаваду стари багреми
украј пута куд идеду сами
патуљци њива панонски
што тиим зовом будиду макове цветове црвене.
Ћуту усамљени млади изданци
тек стасалог жита
Стра их гнева Громовника
па пуштаду да мак цвета
Гледим и стра ме од дуга мрака .
У даљини патуљци откидаду класи
мрвиду и
и читаду прстима кратким
тајне зрна што идеду
земљаним путем предака.
Дозиваду небо и кишу
и земљу
даједу своју душу
забораву плитка ума.
Радидиду, дуго па полако утонеду
у први сумрак а онда у ноћ
док звезде пададу.
Стра ме дугачког мрака и кратка дана
Тела би да вичем, молим
А патуљци нестаједу с видика мог.
Гледим
трагове детињства мог
колске путеве срца банатска
што у небеса грабиду кораком дугачким.
ТУЂЕ
Кроз мрак певаду они што мрзиду живот
што војеваду туђе снове
ратуједу са изгубљеним голубовима
а паткама глуварама што беже
од пушака отимаду душе.
Дани им даруједу да
подносиду зло своје и ноћ чекаду.
Кроз мрак носиду страове своје
скриваду одбачене љуштике
посећиваду греове што скриваду.
Кроз мрак одапињеду стреле
дотичеду реке
заборављаду скеле дрвене што и носе
па мрсиду гране зелене што милуједу воду реке.
Кроз мрак певаду
Кроз мрак живиду
снове туђе оживљаваду и присвајаду.
Дане мрзиду, светлост мрзиду
жалиду за тим што сањаду
и опет ноћ чекаду.
ШТА БИ
Шта би док пољима свираду
ветрови погрешни праваца
док им се јекови одбијаду
о бескрајна поља
расцветали булки?
Шта би док ретки сунчеви зракови
јављаду ројевима пчела
зовље поља црвених?
Шта би док сама гледим бој танки крила
у безмерју пространства равна?
Да запојем, запевам,
Оченаш очитам?
Ди да отерам казну изгзубљеног пролећа
због грешна човека?
Шта би у немоћи својој
у пустоћи дана дугих?
Шта би?
ВЕЧЕРА
Прико мене пришло млого лета
и млого ветрови налета
ал ко ономад никад нисам прошо
нисам знао ни ди сам пошо, ни ди сам дошо
у кафану ја сам ишо
братију чашћаво, никог нисам слушо
кад црева закрчиду, мркло доба
право време да се рана проба
дал је ручак ил вечера, пито нисам,
са шпорета шепру скино сам
месо тврдо, чорба горка
срчи, срчи све у шест
ракија ми помутила свест
вичем: Маро, ди си ти
па ти не знаш кувати
с ким сам главу везо
боље да сам чвор на ногу завезо
да сам пао , ногу сломијо
да те за брак нисам молијо.
Ћути Мара, снове сања
не чује моја запомагања
ди ћу, куд ћу, морам јести
док имадем мало свести.
Шта сам појо, појо ,
ал оћеш, ко дериште и јо-јо
подригиво , воду сањо и пустињу неку
па све одам по јендеку
воде нема , сучеду се дрва сува
искачеду иза дина нека слана свињска ува.
Кад се с први петли Мара диже
с крила лаки до смедеревца стиже
да нарани пијетренке
долетиду до мог мозга ко клетве
,,Шта си појо, кад је ту
пуна шепра на шпорету?
Ти си појо, ти си појо,
помију су масну појо
опирачу ону ронђу, што машћу с шепре скида.
Срце ми се од смија кида,
па сад у бирц иди који
нек се смиједу и пајташи твоји. “
Болестан сам три дана бијо
нисам се опирачи смијо
боло ме је стомак цео
и био сам скроз невесо.
Шетаду пијетренке
гледиду ме ко фрајле неке.
Ћутим,
ћутим вадим флеке.
КОРАЧАДУ ДАНИ МОЈИ
Корачаду дани сиво офарбани
идеду с ђаволом подруку
стојим укочен од смија њиног.
Тешке речи смрдиду из
разјапљени уста безуби
још дуваду дах отровни
отет с урасли у коров њива заборављени.
Укопо сам корен у рупу без дна
поно на леђа грумен земље суве
испод које спаваду отац и браћа
и мајка коју никад нисам видо.
Нигди људи, нигди гласа
нигди да с појави ока сјај
само мачови исукани претиду
и ко гаврани црни грмиду.
У инат дишеду млади изданци зове
па свираду песму стару
слушам, бројим ђаволу зубе,
а корачаду дани моји.
ВЕЧЕРА
Прико мене пришло млого лета
и млого ветрови налета
ал ко ономад никад нисам прошо
нисам знао ни ди сам пошо, ни ди сам дошо
у кафану ја сам ишо
братију чашћаво, никог нисам слушо
кад црева закрчиду, мркло доба
право време да се рана проба
дал је ручак ил вечера, пито нисам,
са шпорета шепру скино сам
месо тврдо, чорба горка
срчи, срчи све у шест
ракија ми помутила свест
вичем: Маро, ди си ти
па ти не знаш кувати
с ким сам главу везо
боље да сам чвор на ногу завезо
да сам пао , ногу сломијо
да те за брак нисам молијо.
Ћути Мара, снове сања
не чује моја запомагања
ди ћу, куд ћу, морам јести
док имадем мало свести.
Шта сам појо, појо ,
ал оћеш, ко дериште и јо-јо
подригиво , воду сањо и пустињу неку
па све одам по јендеку
воде нема , сучеду се дрва сува
искачеду иза дина нека слана свињска ува.
Кад се с први петли Мара диже
с крила лаки до смедеревца стиже
да нарани пијетренке
долетиду до мог мозга ко клетве
,,Шта си појо, кад је ту
пуна шепра на шпорету?
Ти си појо, ти си појо,
помију су масну појо
опирачу ону ронђу, што машћу с шепре скида.
Срце ми се од смија кида,
па сад у бирц иди који
нек се смиједу и пајташи твоји. “
Болестан сам три дана бијо
нисам се опирачи смијо
боло ме је стомак цео
и био сам скроз невесо.
Шетаду пијетренке
гледиду ме ко фрајле неке.
Ћутим, ћутим вадим флеке.
КОРАЧАДУ ДАНИ МОЈИ
Корачаду дани сиво офарбани
идеду с ђаволом подруку
стојим укочен од смија њиног.
Тешке речи смрдиду из
разјапљени уста безуби
још дуваду дах отровни
отет с урасли у коров њива заборављени.
Укопо сам корен у рупу без дна
поно на леђа грумен земље суве
испод које спаваду отац и браћа
и мајка коју никад нисам видо.
Нигди људи, нигди гласа
нигди да с појави ока сјај
само мачови исукани претиду
и ко гаврани црни грмиду.
У инат дишеду млади изданци зове
па свираду песму стару
слушам, бројим ђаволу зубе,
а корачаду дани моји.
Г
U moru senki sećanje
razbijeno dužinom dana
skrhano tugom uzima reči
bezglasnim pojem otvara tišinu.
Hvatam dato, namirujem um
kradem trepataj pokriven senkom
na korak dva obrisi isti
nose tuđi lik.
Nestaju seni
koraka mekih u večeri tihoj
duboki udah
i prohladno veče.
pošast u danu sivom
uzima danak
igra se
baca na marginu
budne grane
čupa stabla
korenju preti
otvorenih usta
grabi sate
godine
decenije
putuje stazom bez povratka
Povodom stogodišnjice od rođenja Ace Šopova, udruženje Makedonium raspisuje Literarni konkurs za esej ili pesmu inspirisane likom i delom Ace Šopova.
.
Elektronski časopis „Enheduana” raspisuje konkurs „Pismo Branku” povodom 90 godina od rođenja srpskog pesnika Branka Miljkovića.
Pozivaju se autori koji žele da se priključe proslavi ovog jubileja da napišu svoje pismo Branku Miljkoviću. Ovo je ujedno prilika da se autori osvrnu na njegov život, delo, poetiku i tragični usud koji je imao kao pesnik. Takođe, ovo je i prilika da se progovori o vremenu u kome danas žive i stvaraju ljudi od pera. U svojim pismima, koja bi trebalo da budu kratka i sažeta, po želji poetična, metaforična ili alegorična, ali pre svega inovativna i kreativna, autori imaju svu slobodu izraza...
Svoje radove (kopirane u telo imejla) , autori treba da pošalju na imejl adresu casopisenheduana@gmail.com
U subjektu imejla napisati: PISMO BRANKU.
Uz rad, poslati (takođe u telu imejla) veoma kratku biografiju i fotografiju.
Časopis će tokom cele godine primati priloge, te stoga nema određenog roka za slanje radova.
Pismo Branku, pesniku u tišini,
U blagoj večeri pokrivena stihom tvojim pokušavam da nađem mir. Ranjena u rani, bolna u boli osluškujem tvoje misli. Leti do mene stih „UBI ME PREJAKA REČ”.
Bezvremen. Stvaran. Napisan da traje. Hvatam ga dušom. Zadržavam dah. Upredam ga u misli i pokušavam da pronađem put. Od pesnika, za pesnike. Od tebe do nas koji plivamo u istom moru. Istina je njegova dalekosežna, opominjujuća, jasna. Sudbina pesnika je ista.
Smem li da ti se jadam?
Povređena grubošću, nedostatkom razuma i pogrešnim idealima gubim snagu. Plašim se noći, koja neminovno dolazi, zaborava i neznanja.
Pitam te u koliko činova se odvija pesnikov život? Jedan? Dva? Da li jedan s ove , a drugi s one u nekoj drugoj dimenziji? Kako da pesnik u vremenu mraka pronađe svetlost? Gde da ide? Skloni se ili povuče liniju koja se ne sme preći? U čemu da pronađe smisao? Da li je pesnikova sudbina besmisao i bespuće?
Kultura pliva u mutnoj vodi. Ostaje nam samo reč. Tvoja. Zapisana, izgovorena, ostavljena budućnosti.
Do „urečenog viđenja”!
Vesna Đukanović
*Vesna Đukanović rođena je 1963. godine. Objavila je dve knjige kratkih priča: ,,Radost žute lubenice” za koju sam dobila nagradu Čučkova knjiga koju dodeljuje Narodna biblioteka Branko Čučak iz Han Pijeska Republika Srpska (za 2016) i ,,Odsjaj svilenih niti“( 2018), zbirku pesama ,,Možda bezgrešan“ 2022. godine kao dar najautoru Kreativne radionice Balkan.
Она је пронашла своје место у свеже одштампаном зборнику, у оквиру библиотеке ,,Вукови изданци".
Хвала уредницима : Млађану Ранђеловићу и Љутомиру Рундићу.
Славим шта желим, поштујем све.
Благе вечери
У благе вечери на бранику ноћи
гласови с укусом првог
гутљаја вина у богатству различитости
нежним стиховима бивају испелетени.
Траг на столњаку белом
поражени и побеђени у дослуху
врата отворених за разговор
и бескрајно обојено вином тихо зборење.
Вино, истина, траг и древно сазнање
страст ноћи по образима младеначким
и старачким уз жал на прохујале дане,
без бирања једнако у моћи својој.
Када се ум помути попијеним вином
заплету се речи у вијугавом низу
полете стихови до драге и драгог
од изгубљене љубави до садашње среће.
Оживе мртви песнци у налету стиха свог
па вином обојене усне страшћу зборе.
Сједињени под руку у слави својој
уз тугу и радост вину захвални.
Blage večeri
U blage večeri na braniku noći
glasovi s ukusom prvog
gutljaja vina u bogatstvu različitosti
nežnim stihovima bivaju ispeleteni.
Trag na stolnjaku belom
poraženi i pobeđeni u dosluhu
vrata otvorenih za razgovor
i beskrajno obojeno vinom tiho zborenje.
Vino, istina, trag i drevno saznanje
strast noći po obrazima mladenačkim
i staračkim uz žal na prohujale dane,
bez biranja jednako u moći svojoj.
Kada se um pomuti popijenim vinom
zapletu se reči u vijugavom nizu
polete stihovi do drage i dragog
od izgubljene ljubavi do sadašnje sreće.
Ožive mrtvi pesnci u naletu stiha svog
pa vinom obojene usne strašću zbore.
Sjedinjeni pod ruku u slavi svojoj
uz tugu i radost vinu zahvalni.
ХВАЛА господину Ћоћкало Слободану.
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ ,,ДИПТИХОН“
ВЕСНА ЂУКАНОВИЋ - КИКИНДА
ТРАЖИМ ОДГОВОР
Носе ме воде мисли мојих
Усковитланих стаза, недостижних висина
Преко корака што направих
Пратећи своје дане.
Губим нити упредених разговора
Гласове у јутарњој бледој магли
Што преко њива разноси давно дато обећање.
Одвајам вечери од јутра, дане од ноћних сањарења
Гласове од незаборава
Дозивам речима својим скројеним од
Покрова лица отпутовалих пријатеља.
Не чују, не одазивају се.
Стojим пробуђена питањем, у раскоши светла
држим двоумљење, у зачетку снова и
размишљањима о невидећем месецу
Немам одговор.
Тражим га у очима твојим.
ОТВОРЕНИ ПУТЕВИ
Дишем дубоко под небом панонским
купана прашином скинутом с узораних њива
умивана росом скупљеном руком надничарском
дарована путевима широким
и непрегледним пространством плавога мора
Делила сам радост жуте лубенице
испраћала на пут без повратка
певала тужбалице у свитање
без гласа молила у Христовом празном гробу
Стајала сам на бедему неповрата
мерила рукама претвореним у нетачне ваге
делила и даровала
у тишини се за мрак припремала
Добијала сам,
имала разума и љубави ничим заслужене
губила заслужену и под крилом голуба скривану
живела сам с немиром ветра у леђима.
Учила сам и подучавала
у кругу се вртела
с ветрењачама устајала и тонула у сан
с поносом ратника дочекивала нови дан.
Над главом пустом под небом плавим
обгрљена светлом вечним Господ нада мном бдије
кроз стазе моје Његов ме траг води
грехове и падања прашта, путеве љубављу отвара.
ne dolazite mi na ispraćaj
ne donosite cveće
suze ostavite za neki drugi put
pustite da snivam san
negde daleko u obećanoj zemlji
sama
obamrlih ruku dočekujem san
uz reč iz zaborava i svetlost ugašenu.
Oblaci na noćnom nebu
skrivaju lutalicu, a dveri nebeske
u hladnom zagrljaju dotiču mesec.
Pod glavom sena i potrošen dan
uspomene predane u redu stoje
gacaju kroz dane protekle same.
Pletem snove od dana svojih
utihlim glasom delim reči
zatvaram ključem kutiju uspomena.