понедељак, 18. март 2024.

kratke priče.net - priča ,,Nisam kriv"

 

Zahvaljujem uredništvu ,,kratke priče.net na objavljenoj priči. Ista je objavljena u
kategorji ,,Mračna komedija" .

 Link:

NISAM KRIV


https://kratkeprice.net/vesna-djukanovic/nisam-kriv/

субота, 16. март 2024.

Zbornik ,,Čas u prirodi" - Зборник ,,Час у природи"

 Zahvaljujem gospođi Dušici Đukić Bodlović  na poslatom Zborniku pesama i priča o prirodi pod naslovom ,,ČAS U PRIRODI". 

U Zborniku sam zastupljena pričom ,,Nada ostaje " . 

S verom u očuvanje prirode i otrežnjenje čovekove zablude da je nad prirodom zahvaljujem 

gospodinu  Milutinu Đuričkoviću

gospođi Dušici Đukić Bodlović . 





 



четвртак, 14. март 2024.

Bez naslova

Bez magle,  kroz maglu koraka tiha

tmina se širi

pitanja postavlja

lovi  nemoćne 

oduzima razum

krade misli.

 

Revizoru na dlan

padanja i udahe nosim 

i noć veza tananih

a on  sklapa mozaik.

недеља, 10. март 2024.

kratkepriče.net - objavljena priča - Očenaš za Čedu

 Hvala uredništvu kratkepriče. net  na objavljenoj  priči ,,Očenaš za Čedu" .



Хвала уредништву kratkepriče. net на објављеној причи ,,Оченаш за чеду".

Иста је објављена у категорији ПОРОДИЧНА КОМЕДИЈА 

ЛИНК_ ОЧЕНАШ ЗА ЧЕДУ

понедељак, 4. март 2024.

На ЛАЛОШКОМ покоји стих

 ГЛЕДИМ

Гледим
трагове детињства мог
колске путеве срца банатска
што у небеса грабиду кораком дугачким.

Спаваду стари багреми
украј пута куд идеду сами
патуљци њива панонски
што  тиим зовом будиду макове цветове црвене.

Ћуту усамљени млади изданци
тек стасалог жита
Стра их гнева Громовника
па пуштаду да мак цвета
Гледим и стра ме од дуга мрака .

У даљини патуљци откидаду класи
мрвиду и
 и читаду прстима кратким
тајне зрна што идеду
земљаним путем предака.

Дозиваду небо и кишу
и земљу
даједу своју душу
забораву плитка ума.

Радидиду, дуго па полако утонеду
у први сумрак а онда у ноћ
док звезде пададу.

Стра ме дугачког мрака и кратка дана
Тела би да вичем, молим
А патуљци нестаједу с видика мог.



Гледим
трагове детињства мог
колске путеве срца банатска
што у небеса грабиду кораком дугачким.






ТУЂЕ
Кроз мрак певаду они што мрзиду живот
што војеваду  туђе снове
ратуједу са изгубљеним голубовима
а паткама глуварама што беже
од пушака отимаду душе.

Дани им даруједу да
подносиду зло своје  и ноћ чекаду.
Кроз мрак носиду страове своје
скриваду одбачене љуштике
посећиваду греове што скриваду.

Кроз мрак одапињеду  стреле
дотичеду реке
заборављаду скеле дрвене што и носе
па мрсиду гране зелене што милуједу воду реке.
Кроз мрак певаду
Кроз мрак живиду
снове туђе оживљаваду и присвајаду.

Дане мрзиду, светлост мрзиду
жалиду за тим што сањаду
и опет ноћ чекаду.






ШТА БИ


Шта би док пољима свираду
ветрови погрешни праваца
док им се јекови одбијаду
о бескрајна поља
расцветали булки?

Шта би док ретки сунчеви зракови
јављаду ројевима пчела
зовље поља црвених?

Шта би док сама гледим бој танки крила
у безмерју пространства равна?

Да запојем, запевам,
Оченаш очитам?
Ди да отерам казну изгзубљеног пролећа
због грешна човека?
Шта би у немоћи својој
у пустоћи дана дугих?

Шта би?

ВЕЧЕРА

Прико мене пришло млого лета

и млого ветрови налета

ал ко ономад никад нисам прошо

нисам знао ни ди сам пошо, ни ди сам дошо

у кафану ја сам ишо

братију чашћаво, никог нисам слушо

кад црева закрчиду, мркло доба

право време да се рана проба

дал је ручак ил вечера, пито нисам,

са шпорета шепру скино сам

месо тврдо, чорба горка

срчи, срчи све у шест

ракија ми помутила свест

вичем: Маро, ди си ти

па ти не знаш кувати

с ким сам главу везо

боље да сам чвор на ногу завезо

да сам пао , ногу сломијо

да те за брак нисам молијо.

Ћути Мара, снове сања

не чује моја запомагања

ди ћу, куд ћу, морам јести

док имадем мало свести.

Шта сам појо, појо ,

ал оћеш, ко дериште и јо-јо

подригиво , воду сањо и пустињу неку

па све одам по јендеку

воде нема , сучеду се дрва сува

искачеду иза дина нека слана свињска ува.

Кад се с први петли Мара диже

с крила лаки до смедеревца стиже

да нарани пијетренке

долетиду до мог мозга ко клетве

,,Шта си појо, кад је ту

пуна шепра на шпорету?

Ти си појо, ти си појо,

помију су масну појо

опирачу ону ронђу, што машћу с шепре скида.

Срце ми се од смија кида,

па сад у бирц иди који

нек се смиједу и пајташи твоји. “

Болестан сам три дана бијо

нисам се опирачи смијо

боло ме је стомак цео

и био сам скроз невесо.

Шетаду пијетренке

гледиду ме ко фрајле неке.

Ћутим, ћутим вадим флеке.  

 

 

 

КОРАЧАДУ ДАНИ МОЈИ


Корачаду дани сиво офарбани

идеду с ђаволом подруку

стојим укочен од смија њиног.


Тешке речи смрдиду из

разјапљени уста безуби

још дуваду дах отровни

отет с урасли у коров њива заборављени.


Укопо сам корен у рупу без дна

поно на леђа грумен земље суве

испод које спаваду отац и браћа

и мајка коју никад нисам видо.


Нигди људи, нигди гласа

нигди да с појави ока сјај

само мачови исукани претиду

и ко гаврани црни грмиду.


У инат дишеду млади изданци зове

па свираду песму стару

слушам, бројим ђаволу зубе,

а корачаду дани моји.

 

 

ВЕЧЕРА
Прико  мене пришло млого лета
и млого ветрови налета
ал ко ономад никад нисам прошо
нисам знао ни ди сам пошо, ни ди сам дошо
у кафану ја  сам ишо
братију чашћаво, никог нисам слушо                                                                                     
кад црева закрчиду,  мркло доба
право време да се рана проба
дал је ручак ил вечера, пито нисам,  
са шпорета шепру скино сам
месо тврдо, чорба горка
срчи, срчи све у шест
ракија ми помутила свест
вичем: Маро, ди си ти
па ти не знаш кувати
с ким сам главу везо
боље да сам чвор на ногу завезо
да сам пао  , ногу сломијо
да те за брак нисам молијо.
Ћути Мара, снове сања
не чује моја запомагања
ди ћу, куд ћу, морам јести
док имадем мало свести.
Шта сам појо, појо ,
ал оћеш, ко дериште и јо-јо
подригиво , воду сањо и пустињу неку
па све одам по јендеку
воде нема ,  сучеду се дрва  сува
искачеду иза дина нека слана свињска ува.
Кад се с први петли Мара диже
с крила лаки до смедеревца  стиже
да нарани пијетренке
долетиду до мог мозга ко клетве
,,Шта си појо, кад је ту
пуна шепра на шпорету?
Ти си појо, ти си појо,
помију су масну појо
опирачу ону ронђу, што машћу с шепре скида.
Срце ми се од смија кида,
па сад у бирц иди који
нек се смиједу  и  пајташи твоји. “
Болестан сам три дана бијо
нисам се опирачи смијо
боло ме је стомак цео
и био сам скроз невесо.
Шетаду пијетренке
гледиду ме ко фрајле неке.
Ћутим, ћутим вадим флеке.

         
КОРАЧАДУ ДАНИ МОЈИ

Корачаду дани сиво офарбани
идеду  с ђаволом подруку
стојим укочен од смија њиног.

Тешке речи смрдиду из
разјапљени уста безуби
још дуваду дах отровни
отет с урасли у коров њива заборављени.

Укопо сам корен у рупу без дна
поно на леђа грумен земље суве
испод које спаваду отац и браћа
и мајка коју никад нисам видо.

Нигди људи, нигди гласа
нигди да с појави ока сјај
само  мачови исукани претиду
и ко гаврани црни грмиду.

У инат дишеду млади изданци зове
па свираду песму стару
слушам, бројим ђаволу зубе,
а корачаду дани моји.


 

  Г

уторак, 27. фебруар 2024.

Senke

 

 U moru senki  sećanje

razbijeno dužinom dana

skrhano tugom uzima reči

bezglasnim pojem otvara tišinu.

 

Hvatam dato, namirujem um 

kradem trepataj  pokriven  senkom

na korak dva obrisi isti

nose tuđi lik.

 

Nestaju seni

koraka  mekih  u večeri tihoj

duboki udah

i prohladno veče. 


 

 


петак, 23. фебруар 2024.

Staza bez povratka

pošast u danu sivom

uzima danak 

igra se

baca na marginu

budne  grane 

čupa stabla 

korenju preti

otvorenih usta

grabi sate

godine 

decenije

putuje stazom bez povratka

 

 

 


уторак, 20. фебруар 2024.

Udruženje Makedonijum - književni konkurs

 Povodom stogodišnjice od rođenja Ace Šopova, udruženje Makedonium raspisuje Literarni konkurs za esej ili pesmu inspirisane likom i delom Ace Šopova.

 

.

Aco Šopov
 
Čast mi je što se moja pesma našla u ovoj jedinstvenoj zbirci.  Svojevrsni je omaž velikom makedonskom pesniku. Pesma je prevedena na makedonski jezik.  
 

КО ЈЕ ПОБЕДНИК, А КО ПОБЕЂЕНИ?


У тами ноћи скривени под плаштом неба

камене зидове отимачи снова граде

пркосе живима и страдањима њиховим

одбацују поцепане покрове својих лутања

Пружају руке дробећи камен па се

Играју њиме као играчком док нокти пуцају

Звоне питањем: Ко је победник, а ко побеђени?

.


У љутњи својој гађају звезде падалице

покидају косе вила ноћних

украду свилена крила мишева летача

чврсто их стегну у обести својој

па их терају на смех и тражења

до бескраја понављају питања:

Ко је победник , а ко побеђени?

 

Отимају од уснулих тела снове и односе их

Некуда далеко на нека друга мора

На неке друге хоризонте, препуштају их ветровима

Далеким рођацима и дубоким језерима

с утканом жељом да се никада не остваре

кроз чврсте чворове постављају питање

Ко је победник , а ко побеђени?.


Зидови с темељима од камених снова нарастају високо,

И тако вечери до јутра по тмини ноћној уз питање;

Ко је победник, а ко побеђени?

 

 KO JE POBEDNIK, A KO POBEĐENI?

U tami noći skriveni pod plaštom neba
kamene zidove otimači snova grade
prkose živima i stradanjima njihovim
odbacuju pocepane  pokrove svojih lutanja
Pružaju ruke drobeći kamen pa se
Igraju  njime kao igračkom dok  nokti pucaju
Zvone pitanjem:
Ko je pobednik, a ko pobeđeni?
.


U ljutnji svojoj gađaju zvezde padalice
pokidaju   kose vila noćnih
ukradu svilena krila  miševa letača
čvrsto ih stegnu u obesti svojoj
pa ih teraju na smeh i traženja
do beskraja ponavljaju pitanja:
Ko je pobednik , a ko pobeđeni?
 
Otimaju od  usnulih tela  snove i odnose ih
Nekuda daleko na neka druga mora
Na neke druge horizonte, prepuštaju ih  vetrovima
Dalekim rođacima i dubokim jezerima
s utkanom željom da se nikada  ne ostvare
kroz čvrste čvorove postavljaju pitanje
Ko je pobednik , a ko pobeđeni?.

Zidovi s temeljima od kamenih snova narastaju visoko,
I tako večeri do jutra po tmini noćnoj uz pitanje;
Ko je pobednik, a ko pobeđeni?

 


субота, 17. фебруар 2024.

Pismo Branku Miljkoviću

 

Elektronski časopis „Enheduana” raspisuje konkurs povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića


Elektronski časopis „Enheduana” raspisuje konkurs „Pismo Branku” povodom 90 godina od rođenja srpskog pesnika Branka Miljkovića.


Pozivaju se autori koji žele da se priključe proslavi ovog jubileja da napišu svoje pismo Branku Miljkoviću. Ovo je ujedno prilika da se autori osvrnu na njegov život, delo, poetiku i tragični usud koji je imao kao pesnik. Takođe, ovo je i prilika da se progovori o vremenu u kome danas žive i stvaraju ljudi od pera. U svojim pismima, koja bi trebalo da budu kratka i sažeta, po želji poetična, metaforična ili alegorična, ali pre svega inovativna i kreativna, autori imaju svu slobodu izraza...


Svoje radove (kopirane u telo imejla) , autori treba da pošalju na imejl adresu casopisenheduana@gmail.com


U subjektu imejla napisati: PISMO BRANKU.

Uz rad, poslati (takođe u telu imejla) veoma kratku biografiju i fotografiju.


Časopis će tokom cele godine primati priloge, te stoga nema određenog roka za slanje radova.


Zahvaljujem Stjelja Ani .
Moje pismo Branku:

 Pismo Branku

 

 

Vesna Đukanović: Pismo Branku




Pismo Branku, pesniku u tišini,

U blagoj večeri pokrivena stihom tvojim pokušavam da nađem mir. Ranjena u rani, bolna u boli osluškujem tvoje misli. Leti do mene stih „UBI ME PREJAKA REČ”.


Bezvremen. Stvaran. Napisan da traje. Hvatam ga dušom. Zadržavam dah. Upredam ga u misli i pokušavam da pronađem put. Od pesnika, za pesnike. Od tebe do nas koji plivamo u istom moru. Istina je njegova dalekosežna, opominjujuća, jasna. Sudbina pesnika je ista.


Smem li da ti se jadam?


Povređena grubošću, nedostatkom razuma i pogrešnim idealima gubim snagu. Plašim se noći, koja neminovno dolazi, zaborava i neznanja.


Pitam te u koliko činova se odvija pesnikov život? Jedan? Dva? Da li jedan s ove , a drugi s one u nekoj drugoj dimenziji? Kako da pesnik u vremenu mraka pronađe svetlost? Gde da ide? Skloni se ili povuče liniju koja se ne sme preći? U čemu da pronađe smisao? Da li je pesnikova sudbina besmisao i bespuće?


Kultura pliva u mutnoj vodi. Ostaje nam samo reč. Tvoja. Zapisana, izgovorena, ostavljena budućnosti.


Do „urečenog viđenja”!

Vesna Đukanović



*Vesna Đukanović rođena je 1963. godine. Objavila je dve knjige kratkih priča: ,,Radost žute lubenice” za koju sam dobila nagradu Čučkova knjiga koju dodeljuje Narodna biblioteka Branko Čučak iz Han Pijeska Republika Srpska (za 2016) i ,,Odsjaj svilenih niti“( 2018), zbirku pesama ,,Možda bezgrešan“ 2022. godine kao dar najautoru Kreativne radionice Balkan.


среда, 14. фебруар 2024.

У част Светог Трифуна песма ,,Благе вечери" ; U čast Svetog Trifuna pesma ,,Blage večeri"

 
На распис конурса Клуба писаца ,,Вуково перо" Лозница,  послах песму  ,,Благе вечери" . 

Она је пронашла своје место у свеже одштампаном зборнику, у оквиру библиотеке ,,Вукови изданци". 

Хвала уредницима : Млађану Ранђеловићу и Љутомиру Рундићу.


Славим шта желим, поштујем све.

Благе вечери

У благе вечери  на бранику ноћи
гласови с укусом првог
гутљаја вина у богатству различитости
нежним стиховима бивају испелетени.

Траг на столњаку белом
поражени и побеђени у дослуху
врата отворених за разговор
и бескрајно обојено вином тихо зборење.

Вино, истина, траг и древно сазнање
страст ноћи по образима младеначким
и старачким уз жал на  прохујале дане,
без бирања  једнако у моћи  својој.

Када се ум помути попијеним вином
заплету се речи у вијугавом низу
полете стихови до драге  и драгог
од изгубљене љубави до садашње среће.

Оживе мртви песнци у налету стиха свог
па вином обојене усне  страшћу зборе.
Сједињени под руку у слави својој
уз тугу и радост вину захвални.

 

 

 

Blage večeri


U blage večeri na braniku noći


glasovi s ukusom prvog

gutljaja vina u bogatstvu različitosti

nežnim stihovima bivaju ispeleteni.


Trag na stolnjaku belom

poraženi i pobeđeni u dosluhu

vrata otvorenih za razgovor

i beskrajno obojeno vinom tiho zborenje.


Vino, istina, trag i drevno saznanje

strast noći po obrazima mladenačkim

i staračkim uz žal na prohujale dane,

bez biranja jednako u moći svojoj.


Kada se um pomuti popijenim vinom

zapletu se reči u vijugavom nizu

polete stihovi do drage i dragog

od izgubljene ljubavi do sadašnje sreće.


Ožive mrtvi pesnci u naletu stiha svog

pa vinom obojene usne strašću zbore.

Sjedinjeni pod ruku u slavi svojoj

uz tugu i radost vinu zahvalni.

уторак, 13. фебруар 2024.

Klub umjetničkih duša Mrkonjić grad 2024.


 ХВАЛА господину Ћоћкало Слободану.

НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ ,,ДИПТИХОН“
ВЕСНА ЂУКАНОВИЋ - КИКИНДА

ТРАЖИМ ОДГОВОР


Носе ме воде мисли мојих
Усковитланих стаза, недостижних висина
Преко корака што направих
Пратећи своје дане.
Губим нити упредених разговора
Гласове у јутарњој бледој магли
Што преко њива разноси давно дато обећање.
Одвајам вечери од јутра, дане од ноћних сањарења

Гласове од незаборава
Дозивам речима својим скројеним од
Покрова лица отпутовалих пријатеља.
Не чују, не одазивају се.

Стojим пробуђена питањем, у раскоши светла
држим двоумљење, у зачетку снова и
размишљањима о невидећем месецу

Немам одговор.
Тражим га у очима твојим.



ОТВОРЕНИ ПУТЕВИ


Дишем дубоко под небом панонским
купана прашином скинутом с узораних њива
умивана росом скупљеном руком надничарском

дарована путевима широким
и непрегледним пространством плавога мора
Делила сам радост жуте лубенице
испраћала на пут без повратка
певала тужбалице у свитање
без гласа молила у Христовом празном гробу
Стајала сам на бедему неповрата
мерила рукама претвореним у нетачне ваге

делила и даровала
у тишини се за мрак припремала
Добијала сам,

имала разума и љубави ничим заслужене
губила заслужену и под крилом голуба скривану
живела сам с немиром ветра у леђима.
Учила сам и подучавала
у кругу се вртела

с ветрењачама устајала и тонула у сан
с поносом ратника дочекивала нови дан.
Над главом пустом под небом плавим
обгрљена светлом вечним Господ нада мном бдије
кроз стазе моје Његов ме траг води
грехове и падања прашта, путеве љубављу отвара.

среда, 7. фебруар 2024.

Sama


 

ne dolazite mi na ispraćaj

ne donosite cveće 

suze ostavite za neki drugi put

pustite da snivam  san

negde daleko u obećanoj zemlji

sama

петак, 2. фебруар 2024.

Kutija uspomena

Kroz tihi dolazak noći

obamrlih ruku dočekujem san

uz reč iz zaborava i svetlost ugašenu.


Oblaci na noćnom nebu

skrivaju lutalicu,  a  dveri nebeske 

u hladnom zagrljaju dotiču mesec.


Pod glavom sena i potrošen dan

uspomene predane u redu stoje

gacaju kroz dane protekle same.


Pletem snove od dana svojih 

utihlim glasom delim reči

zatvaram ključem kutiju uspomena.