Biba, pas koji zaslužuje medalju!

Biba, muški pas sa ženskim imenom. Valjda zbog svoje dobrote i neobične sudbine koja samo psa može da zadesi.
Kao štene je ostao bez majke , kada je u trenutku razočaranosti u sebe samoga lovac bez moći da pogodi fazansku divljač, a   iz svoje obesti, pogodio ženku ovčarskog psa. U Vojvodini  ovčarski psi su pulini. Veoma simpatična stvorenja, do poslednjeg daha odana  stadu i svome čobaninu. Iz žbuna su cvileći izašli mali kučići. Preslatke crne kudrave loptice su mašući repovima došle do onih koji vole pse. Posle kritike svome kolegi, a da bi spasli kučiće od sigurne smrti glađu, kučići su spakovani i ponuđeni su ljudima koji su ih želeli.
Tako je crna dlakava loptica došla do svojih novih vlasnika. Potpuno im je predala svoju pseću dušu. Bilo je kasno da menjaju ime kada su shvatili da je u pitanju mužjak. Ostao je Biba.
Inteligentan, kako samo može biti pulin,  osvojio je srca svih ukućana. Dočekivao ih je, radovao se i tugovao je sa njima.
 Naučio je da otvori ulazna vrata kuće i da se skloni od letnjih vrućina ili zimskih hladnoća u sigurnost doma. Nije bio sam. Kao što su njega posvojili, tako je i on posvojio mače. Savetovao ga je kako da ulazi unutra, dobrodušno mu je otvarao vrata,  pa su zajedno uživali u blagodetima tepiha i kauča.
Jedino se nekontrolisano plažio grmljavine. Niko i ništa nije moglo da ga zadrži napolju. Pomahnitalo je trčao preskačući sve prepreke i zavlačio se u najtamnije mesto iza ormana , da bi nekako izbegao ititirajuće zvukove.
Nesebično je najavljivao dolazak zvanih i nezvanih gostiju bez trunke agresije. Iako je na ulaznim vratima visila upozoravajuća pločica,,Ovde ja čuvam,, sa slikom nekog džukca koji nije ni za prići Bibi, nije bio opasan, Dobrodušno je posetioca držao na rastojanju i čekao gazdu da se pojavi i dočeka gosta. Teško mu je padalo da odleži neko vreme u boksu kada bi dolazio neki gost koji se plaši pasa.
Gazde su ga volele i on je voleo njih.
Ne voleo.
Još ih voli i oni vole njega.
Ako su guske spasle Rim, Biba je spasao svoga gazdu i njihovu kuću od požara.
Dok je spavao grejući se na blagom jesejem Suncu, osećao je neobjašnjivu  uznemirenost. Njegova pseća duša mu je govorila da nešto nije u redu. Osećao je to. Osećao je da je potreban. Njegov urođeni radar je javljao  mozgu da treba nešto važno da uradi. Skočio je i pogledao je oko sebe. Naizgled sve je bilo isto. Ipak osetio je neki neobičan miris koji do sada nije imao prilike da sretne. Primetio je da miris dolazi iz kuće. Potrčao je prema ulaznim vratima, obema šapama ih je otvorio. Na njega je pokuljao dim. Za trnutak se našao u čudu, samo mu se glava povila unazad. Noge nisu. Znao je da je gazda unutra. Ušao je u neprijatno ljut dim. Oči su mu se zamaglile i zasuzile. Samo ih je jače skupio. Kroz zatvorena vrata kuhinje kuljalo je crno lepljivo gorenje plastike.  Nije krenuo na tu stranu. Krenuo je tamo gde ga je njegovo unutrašnje biće nosilo. U sobu. Tamo je gazda spavao. U trku je otvorio vrata i svom snagom skočio na usnulog vlasnika. Ovaj je samo odskočio. Istog momenta je shvatio šta se dešava.

Zahvaljujući Bibi mnogo toga je spaseno.
Ono što je najvažnije spasen je ljudski život.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан