Nema zime dok vetar ne vine!

 Teku dani zemaljski, čini se posmatraču da se sama Zemlja brže okreće. Brže vreme prolazi, a o tome nas niko ne obaveštava. Zima je opet tu. S prvim najavama snega ne mogu da se ne setim one zime kada smo...

Ruke su joj drhtale. Ne od umora ili teškog života već od hladnoće. Ledeni vetar je zavijao oko nje i oko njenih saputnika.
Čitav život joj se sastojao u putovanju. Otac vojno lice, one Jugoslavije, se po potrebi službe selio s jednog kraja zemlje na drugi kraj. Uvek bez prave drugarice, uvek bez prave reči, uvek sa osećajem nekog nedostajanja. Taman bi se smirila i posejala prva semena  prijateljstva, a  trebalo je ići dalje. Od Triglava do Đevđelije, sve je bio njen dom.  Iz usta joj nikada nije izašla reč žaljenja, to se podrazumevalo.  To bila obaveza koja se bez premišljanja poštovala.
 Nošena vetrovima našla se u malom vojvođanskom gradu, pa u još manjem panonskom selu. Čekalo ju je svakodnevno putovanje na posao.  Svakoga jutra isto. Ono što je dobro jeste to što se ljudi upoznaju i zbliže. Znala je kada ko ide na posao. Prepoznavala je na licima svojih saputnika radost i tugu, prepoznavala je njihovu brigu i nedostatak ljubavi ili nagoveštaj svetlosti u mračnom tunelu.
Donosila je dobro.
Imala je sposobnost skretanja tužnih misli na neke vedrije koloseke. Kao pomoćno sredstvo delila je kockice crne čokolade. Uvek bi ih  imala u zalihama za nuždu i hitne slučajeve.
 Volela je pse. Mogao se prepoznati put kojim je svakoga jutra prolazila. Na svakom ćošku ju je čekao po jedan krzneni prijatelj. Ruku bi zavukla u torbu za nabavke. Čuo se samo tihi zvuk otvaranja paštete u foliji. Ono - plonk. Prijatelj bi je pogledao svojim psećim okom prepunom bezglasne ljubavi  i srećno bi zavrteo repom.
Sada je cvokotala u ledenom autobusu. Vetar je zavijao kao da nikada neće stati. Čučala je zgrčena na svome sedištu, uplašena pretećim hukom vetra. Sreća pa je na sebi imala onaj vuneni prsluk,  koji joj je majka naštrikala od upredene ovčje vune, davno da se datum izgubio pod talogom dana, inače bi se oprostila od svojih bubrega.

- Šta ovaj govori, da li je on pri sebi? Gde da idem?  Ma ne idem ja nigde!!!!
- Hajde, kažu da most nije daleko, nekoliko desetina metara...
- Ma kakvi , ja ne idem!!!!
- Hajde, moj muž će nas sačekati s druge strane mosta. Dalje se ne može autobusom. Smetovi su. Ovde ćemo se smrznuti. Moramo da krenemo.

Izašle smo iz ledenog autobusa na još ledeniji vetar. Jakne i kaputi ništa nisu značili. Vetar je svojom silinom razduvavao niti tkanja, a one su se raspredale same od sebe stapajući se strasno sa severcom. Bučalo je i hujalo. Nismo čule jedna drugu. Dovikivale smo se, uvukle vratove u ramena. hodale smo. Napred. Napred.  Onih desetak metara se pretvorilo u dva kolometra. Nikad stići.
Iza leđa mi sem vetra nije dopirao nikakav zvuk. U trenutku mi se duša sledila. Setila sam se nje. Kako to da  ćuti?  Okrenula sam se. U huku ledenog vetra i snega koji je svojom suvoćom stvarao maglu, lebdela je ona, doktorka. Onako krhka i niska, više je letela nego hodala.  Kožna torba se vijorila  s jedne strane, ona za nabavku s druge, ona sama se gubila između njih dve. Vaga sa dva neposlušna tasa. Činilo se kao da poskakuje, da će svakoga časa kao ptić iz gnezada ispasti i nestati u belom ponoru. Nije se raspoznavalo koga vetar više nosi!
 Sad će je oduvati!
 Uhvatio me je strah da će se izgubiti u kovitlacu snežne mećave, da će pasti i tu ostati. Pošla sam nazad po nju. Dohvatila sam je.
- Pomoći ću ti!
- Nemoj , idi, ja ću nekako... zakačila se za mene.  Verovatno je tada prvi i jedini put poželela da ima više kilograma.
Domogle  smo se mosta i auta.
- Jaoj, da te ne bi! ...Jaoj, da te ne bi...
- Nije to ništa,  pa i ti bi za mene isto...
- E, doktorka, treba Vi svakoga dana po kile hleba i  pola kile slanine, pa da vidite... dopro je glas s prednjeg sedišta.
Nasmejala se.  - Da , a ja kao ptica...Kako bih inače letela?

Dolazi zima. Dolazi huk vetra i sneg začinjen mirisom Karpata.  Nižu se godine. Vreme prolazi. Sigurno  se Zemlja brže okreće.

Zimska slika! Pejzaž, na svili!

Коментари

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан