Lovačke priče: Sezona lova počinje

-

Svake jeseni isto. U muškom svetu proradi onaj zov praiskonskog čoveka koji se hranio svojim ulovom , pa kreće u poteru za nedužnim stanovnicima panonske ravnice. Naravno na red je morao doći lov, pa svako letnje popodne smo proveli u ataru obučavajući mladog psa bretona. Neobuzdan psećom mladošću poveo je svoga gospodara i njegovo društvo stazama preistorijskog čoveka u poteri za hranom.

Ipak nije to samo to. To je druženje grupe ljudi koja se inače ne druži. Zajednička im je  ljubav prema prividnoj divljini.

- Gde mi je šešir?

- Gde su mi pantalone ?

- Gde mi je puška ?

- Gde mi je ..?

- Pa ti ideš  lov, ne idem ja!  - nerviralo ju je to prevrtanje stvari po  ormanu i ostavljanje rusvaja za sobom.

- Dobro ja to onako , znam ja to...

- Gde su mi čizme?...

 Najzad osvane jutro! Bistro i vedro!

- Uh, baš je vreme nemoguće, kakav je ovo lov... za lov treba da je hladno, ne ovakvo... - gunđa i navlači čizme na vunene čarape. Natrentan i ušuškan, uzima pušku i kreće. 

- Dobar pogled! 

...

Posle par sati, čuje se razgovor na ulaznim vratima, teški razgovori, teško toplog dana. Od ulova skoro ništa. Četiri lovca - jedan fazan. Sedaju za sto, malo slaniša , malo slatkiša, po koje pivce i neobično zamršen razgovor. Samo pažljivo upućen slušalac i njegove izvežbane uši mogu razaznati ko je i sa koje strane ispalio metke u jadnu pernatu životinju.

- Ja sam sa desne strane...

- JA sam sa desne strane...

- Moj ker!

- Nije s adesne, ja sam sa leve..

- Ma otkuda ti sa leve , nije ni išao nalevo...

- On je sa leve...

- Moj ker...

- Ja sam sa desne... 

- Moj ker!

- On je onim oranjem išao levo...-

- On je tim oranjem , ali desno. 

- Moj ker!

- Ti si ga pogodio!

- Ja sam ga malo, a ti si ...

- Ma niste vi, ja sam...

- Ja

- Ti...

- On..

- Mi...

- Ej , a oni odande, sami lopovi, puca se...

- Lopovi...

- Oni sa leve strane...

- Oni sa desne strane su imali mnogo...

- Ma kavi, oni sa leve strane...

Tako teče priča sama se zapličući i sama se raspličući. Niko nikoga ne sluša i svi svakoga slušaju. 

- Vidimo se sledeće nedelje, dogovorićemo se gde i kada .

- Dogovorićemo se u koje vreme!

- Dogovorićemo se!

- Prijatan ručak!

- Prijatan ručak!

- Prijatan ručak!

- Prijatan ručak!

...slika dva..
Gibanica na stolu, tri fele, sa sirom, sa makom i sa višnjama, sve miriše da i negladnome pođe voda na usta, a ne umornome lovcu kakav je vlasnik kuće. Doduše ni njegovi gosti nisu zaostajali za njim. Tri ratna druga koja dele istu ljubav prema traženju divljači u panonskoj ravnici. Tri generacije, izmađu dva najstarija člana nije velika razlika u godinama, ali je najmlađi sin onoga koji je stariji. Zamršena rečenica, zamršen razgovor koji su vodili.
- O, poštovanje gospodo lovci!
- Poštovanje, počasni članu! Pa di si ti danas?
- Imao sam obaveze!  PAAA da li je bilo šta?
- Bilo. bilo...
- Išli smo s grupom Šanjike poštara...
- Tog?
- Koliko ste vi to zajedno imali godina? 400?
- E,eeeee lepo, lepo...
- Ajd što smo išli, a što smo bili bez ulova, ne samo mi već i oni, svuda okolo se pucalo, a mi....
- Ej, znaš šta sam mu šapnuo? Sreća je da Šanjika ne zna da smo mi baksuzi! Inače...
- Ima vi drugi put da dobijete šut u but, pa kud koji mili moji!
- Ma kakvi, mi smo fini...
Posle rasprave o lovačkim pokušajima, pojedene gibanice i popijenih piva,  domaćin polako ustajući ispraća svoje goste i  onako premoren se jedva  domogao kreveta.
- E, zaslužio si, jesi mator, al, dobro hodaš.
Kako je glava dodirnula jastuk tako se smestila u carstvo snova.