Dunu neki vetar. Panonska trava se uznemiri, uzdiže se i zadrhta. Nedugo zatim opet. Unese se neki nemir u ptice. One poletehu visoko, da sa svojih nedostižnih visina gledaju smrtnike. Ljudi su u svojoj nebitnosti hodali duboko ispod njih.Plavetnilo se uzdizalo i pružalo je neobičnu sigurnost.
Samo im je to bilo potrebno. Dovoljno im je da svojim moćnim krilima osećaju snagu vetra , da osvajaju nebesko prostranstvo i da celim svojim bićem osete slobodu. Znali su da im ljudi samo zavide. Znali su da sve što ljudi čine, čine iz čiste pakosti i neželje razumevanja drugih stvorenja osim njih samih.
Na grani je sedeo orao. Ogolela grana se blago spustila bliže blatnjavoj zemlji. Težina posetioca je naterala granu da se pokloni majci. Odavali su sliku usamljenosti i savršene zagonetne lepote.
On je nemo posmatrao tamnosivu traku koja je presecala nepreglednu ravnicu.Traka je negde krivudala, negde se pružala pravo. Obično je njeno sivilo teralo ptice u beg. Uplašile bi se kakvog brujećeg diva koji bi samo protutnjao. Pravio se da ih ne vidi. Iako su spram njega izgledali moćni nisu zavređivali nikakvu pažnju. Ponosno je svoj kukasti kljun držao čvrsto skupljen i rešen da ne pokaže ni najmanji osećaj. Nije mario za ono što se oko njega dešava. Nije mario ni za travu, ni za ostale srodnike. Još manje je mario za ljude. Nije ga zanimala sudbina ljudi iz punog auta koji je protutnjao pored njega. Dokle god ga ne diraju neće ni on njih. Prećutno se slagao sa njihovim nedelima.
Pa miševi su uvek miševi.
Fotografija : internet.
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!