Slavko

                

Te kobne godine smo se, sa još dve porodice vraćali sa mini odmora na Golupcu. Naši prijatelji su dobili dve poluzavršene vikendice na korišćenje, pa smo se uputili dobro napakovani svim i svačim. Od ćebadi, jorgana pa do šerpi i lonaca. Putovali smo sa dva auta, teški, da su se točkovi krivili pod težinom prtljaga. Količina je bila poprilična jer smo putovali sa četvoro male dece. Na Golupcu smo tih desetak dana živeli bez struje, televizije i vesti. Potpuno odsečeni od stvarnosti, nismo imali spoznaje o strahotama koje su se dešavale oko nas. Pri povratku smo navratili u Idvor da posetimo rodnu kuću Mihajla Pupina. Dočekao nas je čovek zabrinutog lica rečima:

- Dobar dan, baš vam i nije dobar...

Bilo nam je čudno.U daljem razgovoru smo saznali o kolonama ljudi koji napuštaju svoje domove i stižu u Vojvodinu.

...

Sedeo je na staroj stolici u iznajmljenom stanu koji se sastojao od jednog sobička, dva stara kauča pokrivena crvenim čupavcima dobijenim od strane dobronamernih, male peći i stola pokrivenog vezenim stolnjakom koji je njegova žena donela iz njihove kuće u Sarajevu. Taj mali detalj je činio celo njihovo vlasništvo, jer je sve ostalo tamo negde...

Pogled mu je polako lutao malim dvorištem. Rano prolećno sunce igralo se praveći grotesknu senku na ispucalom betonu. Stančić u kome su živeli bio je stara garaža prepravljena za stanovanje. No bila je topla i stan nije bio skup. Nekako se moglo preživeti sa izbegličkom kartom i povremenim poslovima koje je pronalazio. Njegova tiha i vredna žena je na staroj Singer mašini od stare garderobe šila sobne papuče. Bile su jake i tvrde, pa su je noćima ruke bolele. Nije se žalila. Nastavljala je posao zahvalna gazdi koji joj ie drage volje pozajmio mašinu. Ipak je novac pristizao.

Kapci su mu bili teški, baš kao i krst koji je nosio na svojim plećima, a duša još teža. Pritiskana strašnim neverovanjem u sopstvenu sudbinu,  milela je nadajući se da je sve samo san, da će brzo proći. Nije znao da će biti toliko teško.

Kada je počelo stidljivo puškaranje nije ni pretpostavio u šta će sve to prerasti. Mirno je živeo u svojoj lepoj spratnoj kući sa dva sina, ćerkom i ženom. Uvek tiho, uvek pazeći da nikoga ne uvredi. Uzdao se da će se dobro zapamtiti. Nikada ne bi napustio svoju kuću u koju je utkao čitav svoj život, nikada nije zlo činio ,pa zašto bi se nečega plašio? No nije sve bilo jednostvno. Prvo je otišla ćerka, još pre prvog metka. Nekako je svojim ženskim instinktom osetila nemir, komešanje koje ne može doneti dobro. Otišla je u Kanadu. Našla je posao i otpočela je nov život tamo.

Sa prvim mecima otišli su sinovi, kod svoje sestre. Nisu se dugo zadržali kod nje. Krenuli su svojim putem u Ameriku. On i supruga su živeli svoje dane u svojoj velikoj kući. Sami. Imali su dobar komšiluk. Pili su kafu, onako bosanski, sa dolivanjem. Pijenje kafe onda traje, a uz razgovor prija.

-Još malo komšija, još malo ,sedi...

Sa prvim mecima kafe su se proredile. Ljudi su zazirali jedni od drugih, raslo je nepoverenje, ali su i dalje živeli u miru sa bližnjim svojima.

Došla je prohladna jesenja noć. Probudila ih je lupa na ulaznim vratima.

-Otvaraj, otvaraj!!

Učinilo mu se da čuje poznat glas, iako nijnsiran tamom mržnje. Otvorio je. Našao se oči u oči sa sinom najboljeg komšije, istog onog sa kojim je godinama pio kafu, do skora dečakom kome je vraćao šutnutu fudbalsku loptu, koja je u dečjoj igri preletala u njihovo dvorište. Video je da ima alkohola u sebi i veliki nož.

U njega, još uvek dečak, upro je pogled prepun gneva . Hladno sečivo noža je osetio na svom grlu. Zapretio mu je da sledećeg puta neće da se završi samo sa opomenom. Tek tada mu je bilo jasno da ne može opstati u svojoj kući. Shvatio je svu težinu novog momenta i bez reči je zatvorio oči. Pomislio je da je to to, da je došao do kraja, da gore ne može. Ipak vrata su se zatvorila. Ostao je zanemeo, prestravljen, žena se od straha onesvestila. Pomislio je da je mrtva.

-Moramo ići. Neka ostane sve, neka propadne sve, samo neka je glava na ramenima.

Tako su stigli u Vojvodinu. Mislilo je da je tu bogato. Zaboravio je da su ovdašnji ljudi iscrpljeni inflacijom, nemanjem i sve više rastućim siromaštvom. Ovde su samo ljudi dobrodušni. Primljeni su sa puno pažnje. Vojvođani su otvoreni su za saradnju i spremni da pomognu.

-Ovde je teško. Deca su daleko.

Mora krenuti opet, mora kod svoje dece. Zovu ga. Rade. Našli su nov smisao u svome životu.

Sutra kreće dalje. Kada je napustio svoju kuću, ovo mu nije ništa. Spreman je da ide. Žena samo ćuti. Sve će uraditi kako kaže.

...

Rat je prestao, ožiljci su ostali. Može se oprostiti, ali zaboraviti se ne može. Iako je našao svoj mir u novoj domovini, čak je i unuke dobio, vukli su ga grobovi roditelja i stara kuća.

Godine su se nataložile, bio je siguran da mu nije još mnogo ostalo. Morao je još jednom ugledati maglu nad Jahorinom, morao je još jednom udahnuti reski planinski vazduh svoga detinjstva, morao je još jednom videti zidove svoje prve kuće.

Imao je razumevanje žene i dece. Napravili su kompromis. Prvo će zajedno u Kanadu, a zatim će se on sam uputiti u Bosnu, ona ne može. Prvi put mu je nešto odbila.

...

Stajao je isped svoje kuće. Imala je zidove i deo krova. Davno su nestali prozori i vrata.

Stajao je sam. U oku je rasla suza. Tiho, bez glasa, rodila se i nečujno je pronašla put niz njegov duboko izboran obraz.

-Komšija, ti si - u njega je gledao starac kakav je i on sam.

Ćutke su prišli jedan drugom. Ruke se se srele. Povijena ramena su se dodirnula u grčevitom zagrljaju. Najzad su se odvojili. Komšija je nosio crnu košulju koju nikada je nije skidao, bol je bila prevelika. Obojica su plakala. Najzad je začuo glas.

-Idemo kod mene, popićemo onu našu kafu, onu koja se doliva. Moj dečak nas nikada više neće uznemiravati.

Mrak se polako prikradao, otkidao je delove njihovih života, razdvajao ih i opet spajao u iskrenom razgovoru, jer jedan drugome nikada ništa nisu tajili. Prijatelji jednom, prijatelji zauvek.

...

Odavno nemamo kontakta sa Slavkom i Savkom. Poslednji put smo ih čuli telefonom pre nekoliko godina. Javili su se iz Južne Dakote, gde su pronašli svoj novi dom. Bili su dobri i jednostavni ljudi. Nadam se da su živi i da su baš kao u nekoj bajci srećni sa svojom decom i unucima.
Ako nekim čudom ove rečenice dospeju do njih , neka mi ne zamere. Za njih osećam samo duboko poštovanje.
 Jedan detalj iz Vojvodine  Suncokreti!