Poslednja cigareta

Stajao je ispred ulaznih vrata svoje roditeljske kuće. Nije smeo da dotakne kvaku, a kamoli da otvori vrata. Gledao je svoje ruke. Prsti desne ruke pokriveni smeđom neispranom trajnošću ispušenih cigareta. Opipao je desni džep.
-  Tu su!
Izvadio je cigaretu, zapalio je, duboko je udahnuo dim. To ga je bolno podsetilo na stvarnost. Tuga je bila ogromna. Teret na plećima još veći. Od kvake ga je delilo samo desetak centimetara koji su se kroz maglu u  njegovim očima pretvorili u kilometre.
Fizički je bio tu , ali duh se odvojio od njegovog izmršavelog tela i odleteo tamo negde gde se nalazilo ono malo nevino stvorenje. Ničim grešno, ničim uprljano  i bez ikakve senke, lice tek rođenog deteta je spavalo, nije imalo snage da otpočne život u ludilu oko sebe. Besvesno se opiralo vazduhu i vodi, bezglasno se protvilo svemu lošem.Toplota životne tečnosti nije mogla da ga zaštiti. Ništa nije moglo da spreči događaje koji su usledili.
...
Ničim  nije zasluživao takvu sudbinu. Bezbrižna mladost se vinula i pretvorila u nešto teško. Merljivo samo nebom i zemljom zajedno. Merljivo prostorom vasione i nepreglednih daljina svemira. Prevremeno rođeno dete  se borilo za život. Malo, krhko teleo je pokazalo veliku snagu. Otimalo se za svaki trenutak, otimalo se za svaki sat i dan. Trudilo se da zaboravi.
Vratio se ispred vrata. Podigao je levu ruku, desnom je držao zapaljenu cigaretu,  pokušao je da uhvati kvaku. Ruka je pala. S one strane punih drvenih vrata koja ne propuštaju svetlost ni  zvuk, doprlo bezoblično komešanje.
Vrata su se otvorila. Na vratima je stajala majka. Pored majke otac. Vlažno oko se podiglo. Trepnulo je.  Kroz zvučno ispuštanje duvanskog dima izmešanog sa ugljen dioksidom rekao je:
- Ovo mi je poslednja cigareta!