уторак, 28. јун 2016.

Trenutak vremena: Ni jedan dan

Na samom ulazu u bolnički krug nalazi se niz drvenih klupa. Na njima su pauzu od bolničkih mirisa pronalazili mnogobrojni  pacijenti. Često se događalo da potpuno nepoznati ljudi dele klupu, da se jadaju jedni drugima ili da se hrabre, ne bi li lakše podneli dužinu bolničkog dana.
 Neko je tu nalazio društvo za priču, neko je popušio zabranjenu cigaretu skrivajući se od svih pa i od samoga sebe, neko je u svojoj usamljenosti čekao nekoga. Bilo je tu i mlađih i starijih skupljenih sa svih strana. Raznoliko šarenilo bolničkih pidžama i bade mantila. Naravno bilo je i slučajnih prolaznika, glava spuštenih, a misli otežalih od brige za svoje ili tuđe zdravlje. Našao se tu i posetilac sa osmehom punim nade i ohrabrenja. Šaroliko društvo. Oko svih je lebdeo život, sudbine su se sretale u istom bolničkom okruženju i bar na trenutak su delile zajedničko vreme. Bar za trenutak su davale jedinstvo i kakvu takvu harmoniju smislenog dana koji teče.
 Sve je odavalo miris svakodnevice osim...
Na jednoj od klupa sedela je starica. Sede kovrdžave kose, koja je, iz daleka se videlo bila proizvod takozvanog mini vala. Na sebi je imala haljinu koju žene rado nose u vreme letnjih dana. Viskoza haljine je odavala prijatnost. Bila je bez rukava, s prednjim  kopčanjem i dva velika džepa. Na nogama je imala papuče blago naprašene finom baštenskom zemljom. Desnu ruku je držala na krilu, a levu na kojoj se nalazio sveže namotani beli gips, je savijenu u laktu naslonila na livenu stranicu klupe.
- Uh, uuh...
- Uh, uuuh...
- Uh, uuuuuh...
Nije se obraćala nikome, govorila je nerazumno sama sebi.
-Šta se to u njoj zbivalo, zbog čega je otrgnuta iz zelenila bašte  dospela na jedinu nezauzetu klupu? - za  trenutak, koji se činio kao čitav sat, zaustavila je proticanje filma jedne slučajne prolaznice, koja se u tom metežu našla u želji da stigne na zakazivanje pregleda. Ona je blago usporila  da uhvati deo vremena stare žene i sazna:
- Gde je do sada? Daš im sve...uh, uh... Još i ova vrućina, da čovek poludi... Sve jedan gori od drugoga... Oni prvi  hteli samo kuću, hteli da me vode kod lekara... Znam ja da se lečim... Uhhh,uh... Ovi drugi mi ne daju ništa da radim...Uh, uhhh... Hteli bi da ja samo sedim, a da oni komanduju!  Uh, uh... Neće moći... Ko kaže da ja ne smem na drvo?  Popela sam se ja, makar da mi ne daju...Mogu i bolje...Da nije bilo klizavo...Videće oni ...Samo da mi skinu ovo... Uh, uhhh... Gde je do sad?  Dokle da ja tu čekam...kao da sama piše papire, pisali je papiri... Ko zna šta će napisati? ...  Nisu ni trebali da mi stave ovo...To ih je ona nagovorila... Gde je do sada?...Ni ručak nije skuvala... Opet neki bućkuriš! Ima i nju da oteram... Sve ću ja to... Niko mi ne treba...Sami lopovi i budale...Uh, uhhhh...
Iz vrata je upravo izašla niska mršuljava ženica u ruci držeći rendgen snimak uredno složen u žutoj velikoj koverti. Uz nju je nosila beli papir sa izveštajem...
- Gde si do sada?  Hoćeš li da ja ovde umrem, pa da se dočepaš svega? Nosi me kući...Uh, uh...
Ženica je samo pognula glavu  tiho joj govoreći...
- Šta je rekao, šest nedelja...Sad kad mu ja odem, neću ni jedan dan, a ne njegovih šest nedelja?!... Neću da ćutim, neću...Pokazaću ja vama svima samo da odem kući, samo da skinem ovo, pa kako...Uh, Uhhhh...

Zajedničko doticanje vremena je prošlo. Trenutak slučajnog toka vremena se rasplinuo, nestao je bez nade da se ponovi.
Ostao je samo zapisani trag.
Fotografija ,,Trenutak vremena", uhvaćen mobilnim telefonom.

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...