Bela kutija

Velika gomila, reklo bi se otpada, je čekala godine da bude izbačena iz stana. Ipak je uporno ne samo održavana u životu već je rasla.

 Za svaki papirić  ju je vezivalo neko davno zaboravljeno vreme, ljude ili  događaje.
Bilo je tu računa za plaćene kredite još kada je počinjala svoj  bračni život. Stare fotografije sa ucrtanim minđušama i ogrlicama. Među njima se isticala fotografija njene rane mladosti. Fotograf je dodao crveni ruž koji nikako nije pristajao njenim usnama, ali tada je to bila moda, to se moralo imati na fotografiji koja je večnost.
Osećala je da joj se bliži vreme za put. Nije htela da drugi baca ono što je skupljala godinama.
Žuta kutija, iz vremena svadbe.
Venčanica. Haljina skromna, sa tek po kojom belom ružom od svilenog satena. Davno je izgubio belu boju. Sada je bio nažut sa svetlo braon neujednačenim tragovima vlage. Poprimila je vlagu od čamljenja u dnu ormana.
 Zažmurila je i zatvorila oči. Plesala je fokstrot, a haljina je letela oko nje. Imala je osmeh princeze i stas kraljice.
-Eh, to su bila vremena...
Obična kutija pravougaona i pljosnata. Dubine dveadesetak centimetara. Otvorila ju je.
- Sećam se, u ovom papiru je bio poklon od kumova...
- U ovom je mama držala stoljnjak od belog veza koji je godinama radila.
- Ovaj, ovaj... ovaj je od cveća koje sam dobila za godišnjicu braka...
Suza, suza...drhtave ruke sa nepravilno  oblikovanim pegama uhvatile su koverat. Sve čestitke su bile u njemu. Čestitke za rođenje sina.
- Gle i to imam, gle i to imam...
- Gde je ono mamimo? Gde sam ostavila?
Leteli su papiri i kutije, letele su čipke i stolnjaci. Tražila je da nađe. Gomila koja je ispadala iz ormara polako je postajala veća od gomile koja je ostajala unutra. Onoga što traži nije bilo. Dve ruke su prerasle u mnoštvo ruku. Osećala je da nije sama.
 Seni njenih najmilijih su pružale bespomoćno ruke tražeći izgubljeno. Mogla je da čuje govor i utešnu reč. Skoro opipljivo postojanje probuđenih duša je odzvanjalo njenom sobom. Papiri su plesali, podizali su se i spuštali praveći sve veću zbrku u njenoj duši, u njenoj sobi  i u njenom sećanju. Noć se spuštala, bila je srećna u svojoj izmaglici. Onda je nevidljiva ruka dodirnula belu kutiju. Njeno oko je uhvatilo pokret. Njena ruka je otvorila kutiju. Unutra je bilo ...
- Tu je, tu je, hvala, hvala...mali drveni krstić...sa krštenja...
Prva svetlost ju je probudila iz sna. Sve se razbistilo, senke su dobile oblike, oblici su dobili boje, boje su prerasle u gomile koje je trebalo spremiti.
- Vraćam sve nazad, ništa ne bacam.Sve je to moje! Moje!

Za nju, slika ,,Snoviđenje".