Ne mogu doći

Još davno, davno, kada je pismenost bila retka nastala je ona stara, znana na svim jezicima i na svim meridijanima:
Trbuhom za kruhom.
Pričala se i prenosila. Vreme joj nije moglo ništa. Siromaštvo ju je teralo da raste, a nemaština joj je davala krila. Danas pod naletom tehnologije ne posustaje, čak se ubrzala.
Davno me je, do dna duše uzdrmala Zilahijeva rečenica, naslov romana: ,,Kad duša zamire".
Mnoge duše  su zamirale  deleći se rastrzane mnogim tamama i svetlošću. Neke su odolevale, neke su posustale, a neke su u večitom zamrlom traganju.
...
Ruke su joj drhtale.
U njima je držala parče sveže ispečene pite bundevare. Mirisao je cimet u bundevi. Budeva, šećer i cimet su pečenjem potpuno sjedinjeni, pretvoreni u želatinastu jedinstvenu poslasticu. S nepuštenom suzom lagano je spustila tanjirić. Gledala ga je. Prelepa porcelanska tacna, prefinjeni cvetići ručno oslikani sa leve strane. Šoljica sa kafom na kojoj je plivalo malo ostrvo umućene slatke pavlake. Spoljašnja strana šoljice ukrašena isto. Zajedno su odavale sklad, prefinjenost i eleganciju.
Spojila je kapke.
Kao čudom našla se u vremenskoj mašini, koja ju je prenela u neko davno vreme detinjstva. Bili su tu i majka i otac, i braća i sestre. Dvoje odraslih i šestoro dece.
Gledala je majku kako svojim sitnim rukama razvlači testo. Kako pleše oko stola dok polako, trudeći se da ne pocepa pučinasto svilenu ravan testa, čarolijom  dobija list veličine stola. Deblje krajeve je pažlivo cepala savijajući ih u jednu lopticu. Lopticu je ostavljala sa strane. Čekala je da se nakupi dovoljno loptica za svu decu, za njih šestoro. Onda ih je pekla na plotni šporeta, da grickaju dok čekaju... Puna kuća i veliki pleh pečenih kolača od bundeve.
Ruke su joj drhtale.
Otvaranjem kapaka napustila je vremensku mašinu. Nasmešila se ženi koja je donela račun. Jedan zalogaj kolača pokrenuo je mašinu ponovo.
Bila je jesen. Bundeve su mirisale u velikom super marketu u kom je kupovala ono što joj je bilo potrebno tokom nedelje. Kupila je bundevu.  Veliku. Ne da je pojede već da joj miriše. Teško ju je donela u mali iznajmljeni stan. Dok je otključavala vreta začula je telefon. Požurila je. Obično je niko ne zove. Ona je ta koja poziva. Ruke su joj drhtale dok je podizala slušalicu. S one strane se čuo glas.
- Nema je više.
 Držala je slušalicu bez glasa, samo jecaj.
-Ne mogu doći.

Osmehnula se ženi i nastavila je da jede. Sama. Bez glasa, putovala je i prevaljivala je daljine koje su je delile od lepote i topline svoga kraja. Bilo je i mirisa detinjstva i osveženih radosnih događanja i susreta svoje mladosti sa mladostima drugih. Bezbroj puta su je mamila zrela pšenična polja. Bezbroj puta je u svojim mislima gledala njivu obraslu velikim krupnim crno zelenim lubenicama, iz kojih potekne slatki narandžasti sok sunčane unutrašnjosti. Misao je toliko stvarna da može da oseti  slatku lepljivu unutrašnjost. Sećala se čuvanja lubenica, noći provedenih pod okriljem ozvezdanog neba sa parčetom hleba osušenog od letnje sparine.
Na njivi pored rasli su kukuruzi. Kroz kukuruze je loza bundeve širila svoje vitice i rasla je, rasla. Iz žutog cveta rasla je mala loptica. Loptica se pretvarala u istrošenu krpenjaču kojom su dečaci igrali fudbal.
Umorna od rasta, ispucale kore, bundeva je čekala prve mrazeve da završi svoj put.
Trepnula je i napustila vremensku mašinu.
Ruke su joj drhtale.
Sporim korakom se uputila u supermarket da kupi bundevu, da joj miriše.

Budeve na svili, da mirišu na svoj način!