A dunje su mirisale na ormanu

Nije mogao da pobedi misao koja ga je proganjala. Stalno mu se nametala, stalno je izvodila krugove u njegovoj glavi. Pretvarala se u dan i noć.  Rasla je. Prerasla je njega, prerasla je poimanje stvarnosti i činila je sve da se ne izgubi u svetlosti.
Ljubomora.
Želeo je maglovitu noć. Želeo je zaborav. Želeo je miran san. Postepeno je sam sebi stvorio sliku. Nestvarnu.
Iluziju.
Na slici je bio on. Savršen. Slika je bila slobodna, oslobođena krivice za počinjeno i često ponavljano  zlo.

A dunje su mirisale na ormanu...
...
- Nisam kriv. nisam ja... Nisam!  U svojoj nemoći je tonuo u bezizlaz. Nazad nije mogao.
- Možda sam ... Otimala se! Da li sam je  ja  gurnuo ili je sama poletela? Pala? Na mestu  ću završiti  svoj životako sam kriv. Sama je kriva. Neće pa neće, što god kažem neće!
- Nisam kriv, nisam!
...
Bio je sitan, nekako zasukanog hoda. Nikada pravog. Posmatraču se činilo da ponekad neki zubac preskoči, pa se blago zanese i vrati nazad. Živeo je više u mašti nego u stvarnosti. Uvek je imao. Ne svojom zaslugom.
Bio je jedini. Svi su mu davali.  Naučio je da strepe od njega.
...
- Dobar dan, kako ste? Šetate? Lepo, lepo!
- Kako je ženica?
- Dobro, dobro, eto moram malo da pomognem, idem do pijace...
- Ti si dobar, dobar!

Samo se smeškao, ali trag... Trag je mirisao na neiskrenost.
Žena je ostala kod kuće. Na oči je stavila tamne naočare. Često je to činila. Često je na posao odlazila  sa tamnim naočarima.
Sela je na drvenu kuhinjsku stolicu. Spustila je telo začinjeno  težinom neba. Duša joj se mešala sa prahom svih žena pre nje.
Ćutala je.
Prah se uzdigao, oživeo je i s najvećom snagom ženskih gorostasa je uzburkao njene misli:
- Dokle ću tako? Ne mogu više, ne mogu...

...
A dunje su mirisale na ormanu...

Za nju i prah. Jesenje ruže na svili.