Bila je čovek

Ispod visoke kapije virilo je sivo uho psa. Stanovnici ulice su znali da je malen. Ostali su u njegovom lavežu videli veličinu koja je bila odraz straha ili bujne mašte. Uho nije bilo slučajno napolju. Uho je bilo deo njega i imalo je slobodu. Bilo je izloženo nepoznatom. Njemu je tih nekoliko centimetara slobode značilo sve.
Bio je na sigurnom s ove strane. Bio je mažen i pažen. Imao je najlepše pseće poslastice koje je mogao da poželi. Imao je obilje sveže vode. Imao je veterinara u svako doba dana i noći. Bilo je potrebno samo da izabere odgovarajući pseći kev i sve je letelo oko njega.
Uho ispod kapije je značilo nepoznate mirise.
Uho ispod kapije je značilo vetar i krila.
Bilo je dovoljno da oseti asfalt ispred ulaznih dvorišnih vrata  i njegov pseći mozak je odlazio daleko. Trčao je po nepreglednim livadama ispunjenim mirisom lekovitog bilja. Provlačio se kroz rascvetale vitke stabljike suncokreta. Uletao je u bokore hajdučke trave i more čičaka. Kroz razbarušenu dlaku vetar je unosio svoje svirke. Oči su upijale plavetnilo neba i raspukle cvetove maslačaka.
Duša mu se otvarala.
Napuštala je telo.
Lebdela je iznad njega.
Imala je drugo obličje.

Bila je čovek.

Na fotografiji je Aron, pas koji  sve zna, osim da govori.