Bajka neuhvaćenog osmeha

Bila jednom jedna žena.
Živela je u bajci.
U bajci su se komešali uzdisaji i neuhvaćeni osmesi.

Bajka je bio njen voćnjak. Kada bi je neko upitao kada ga je najviše volela,  ne bi znala da kaže.
S proleća bi mirisao i zujao.
Leti je disao punim plućima i uživao je u lahoru koji se igrao njegovim granama.
Jesen je  u njega donosila prvo radost, a zatim starah.
Zimi je voćnjak spavao.

Možda bi odgovorila da ga onda najviše voli.

Tada se ona ogrne  starom perjanom jaknom, na glavu stavi vuneni šal, dugi prasti su joj pokriveni šarenim rukavicama, malo velikim za njene ruke, ali neobično toplim. Toplotu je čuvala veštačka vuna postavljena u unutrašnjosti.
Volela je tu zimsku tišinu. Spajala se sa uspavanim drvećem, sama je postajala drvo. Duša joj se pretvarala u stoletni san koji je trajao i trajao. San je pleo nevidljive mreže i činio je jedinstvo s javom. Osećala je snove maladog drveća. Nadanje u bolje dane. Nadanje u iskrenost i poštenje. Nadanje u dobro.
Ljuljala ga je i podsticala u takvim snovima. Tražila je iskrenost i dobrotu. Tražila je ideale u belini i mrazu. Tražila je ideale...
Kada bi skinula rukavicu i svoje neobične šake stavila na promrzlu koru, gotovo je mogla čuti otkucaje srca  uspavanih.
Spavali su i oni tu i oni tamo.
Ponekad su ispredali duge priče, pa bi je tek duboka noć i zimski mraz trgli iz stopljenosti  i opomenuli da ipak ne pripada tu.
Tako je jednom potekla priča:
Bila jednom jedna žena.
Bila je mlada.
Zelena kao prvoposađena jednogodišnja stabljika slatkog ploda. Kakvog? To niko nije znao dok stabljika ne olista i ne počne svoj život kroz malene cvetove i kržljave plodove.
Zasadila je ponuđeno drvo jabuke. Negovala ga je kroz vreme i vasionu. Ulagala je u njega svoj trud i svoje znanje.
 Drvo je bilo jogunasto.
Češće je ćutalo nego što je govorilo. Ako je bilo priče, pričala je žena. Nekada je u svojim pričama bila dosadna.
Drvo se opiralo.
Raslo je na svoju ruku i po svome. Više je gledalo u davanje drugih , nego u sebe.
Žena se umorila.
Kada je drugo drveće donosilo plodove ubirala ih je , slagala i čuvala da što duže ostanu sveži.  Ubirala je i sa svoje jabuke.
Jabuka je bila lukava. Umela je najlepše da sakrije, a natrule plodove  da prikaže kao najbolje.
Ženu je savladavao umor. Prepustila je drvo svojoj sudbini, a ona se okrenula voćnjaku. Drvo joj nikada nije oprostilo.
Posle mnogo godina iz njega je i dalje izbijala ljubomora i ljutnja.
Žena je volela duge zimske šetnje kroz uspavani voćnjak.
...
Godine su prošle.
Gorčina je ostala.