Ranojutrenje

Poslednji noćni dah se lagano pretvarao u nagoveštavajuću svetlost. Užurbani bat koraka blago je odzvanjao pustim ulicama.
Gde su nestali?
Gde su nasmejani?
Gde su radni?
Tekle su reke,
Bujice su nosile
Gde su ljudi?

Isto društvo svakoga jutra. Primeti se ko nedostaje. Spuštam se na hladno sedište starog autobusa. Pregurao je on mnogo kilometara, odvozio je i dovozio.
Tuguje skoro prazan.  Najuporniji su ostali.
Medicinska sestra spava zavaljena u svom sedištu. Glava joj je klonula. Predala se nagomilanom  umoru. Na prvom sedištu dve žene pričaju svoje snove. Blago se nasmeju, pa ućute.
Zatvaraju oči.
Dremaju.
Na istoku  crveno. Lorka je trebao pevati
,,Crveno , volim te crveno".
 Ostajem bez daha. Lepota crvenog obuzima ravnicu. Postaje crvena. Neobrani kukuruzi su crveni. Strnjika crvena. Crvena su i jata čvoraka.
Žurno uzimam telefon. Pravim snimak, dva, tri. Uzimam deo večnosti znan samo meni. Moje oko je budno. Upijam novu svetlost. Upijam novi dan.


Autobus grabi
napušta lepotu.
On je gospodar.

Nekoliko petooktobarskih ranojutarnjih snimaka.