Ogledalo starosti

Stajala je ispred ogledala.
Začudo, ogledalo nije bilo na svom mestu. Pomerilo se naviše. Nije shvatala promenu. Nikako nije mogla da prihvati činjenice koje su išle u prilog ogledalu.
- Isto kupatilo! Isto ogledalo. Ista ja! Šta se to desilo? Sigurno su oni to srušili. Ulazili su bez pitanja! Oni su to! Dokle misle tako! Ja samo nogu izmaknem , a oni tako! Dosta je bilo! Neće više! Neće!
Naoružana unutrašnjim besom koji je rastao,  umesto da jenjava, protutnjala je kroz dvorište. Bez uzimanja daha izbacila je sav bes iz sebe. Optuživala je za nemar, za nebrigu, za nepoštovanje.
- Kakvi ste vi! Pa vama se ne sme ništa ostaviti! Dirate, uzimate, samo mi nestaje! Nestao mi je čaršav! Nestale su šoljice za kafu. Nestao mi je i onaj lonac sa plavim bobicama! Užas! Užas!
Izletela je napolje! Grabila je hladan vazduh u nadi da će se njena unutrašnjost rashladiti i da će mirno dočekati veče. Zgrabila je kaput, crnu torbu u kojoj uvek čuva novac, kao i dokumenta, koja su joj takođe nestala, ali ih je pronašla na dnu iste.
- I to su oni sakrili! Dosta mi je! Kako nisu kao oni drugi?  Kako su oni dobri! Kako su oni... Obožavam...
Dobro oko je u njenom žurnom koraku moglo zapaziti odjek nepovratnih dana i izgubljenih misli. Moglo je primetiti istine vešto skrivene ispod maglom pokrivenih reči. Moglo je primetiti nedostižne mostove i nepremostive barijere razvijene dugogodišnjim upornim radom.
- Dobro veče! Gospođa Smiljo! Šta je to sa Vama? Nekako ste se smanjili!  Nekako kao da rastete nadole? Nekako ste manje visine nego što ste bili!
Nastavila je žurnim korakom. Bes je rastao kao gomila lišća ispod staračkih nogu. Ugasli listovi leteli su podignuti vetrom torbe koja se vukla po tlu.
-  Jeste da godine idu, ali ona... pa i  moji mi kažu da baš dobro izgledam. Samo da me ovi ne glođu kao psi kost!
Uskomešale misli su letele od jednih do drugih, pa nazad. Premeravale su nevidljivom vagom sa nejednakim tasovima. Jedan tas  su osunčane plaže, a drugi snegom pokriveni negostoljubivi planinski vrhovi. Plaže su uvek bolje. Lepše! Dostojne njenog divljenja!
Nekako smirena,  opet se našla ispred svoga ogledala. Videla se glava sa dva usahla oka.
Uzela je malu stoličicu.
Postala je viša.
Videla je godine koje su svojom umešnošću napravile duboke linije. Duboke su se kretale od ugla usana naniže. Najdublje su bile one koje je donosio bes stisnutih usana.


Kao ilustracija davno nacrtana ,,Kotarka".