...Uroci poleteše...

Dok je polako, u  laganim zalogajima žvakao svoj sendvič, hteo ili ne, do njega je dopirao razgovor .
- Daj mi svoje brojeve, da ti izračunam...
- Šta da mi izračunaš, mene to ne interesuje...
- Daj mi, mene interesuje ...
Pokušao je svojom unutrašnošću da izbriše zvuk iz svojih ušiju. To je mrzeo najviše na svetu.
Nikada ne bi priznao...
Srećom pauza je brzo prošla, pa je mogao svoju ljušturu da prebaci preko leđa i da bez razmišljanja obavlja svoj, sada već rutinski posao.
- E, jesu lude, čime se one zanose. Na šta one troše svoje vreme... Lude, potpuno lude. Ne daj mi Bože takve žene!
Dan je proleteo. U večernjoj dokolici, dok je pomoću daljinskog upravljača listao kanale na televiziji i nije pronalazio ništa zanimljivo i dok se sav teret turobnog života sručio na njega, bez naznake za razvedravanje, s nepoznate TV stanice je doprla informacija o astrološkim posmatranjima i o tome da je baš toga dana došlo  do poklapanja kosmičkih sila koje pozitivno utiču na uroke...
...
- Molim Vas majstore, da me odvezete do Cuke. Da li znate njenu adresu, ili da tražim po džepovima?
- Znam, ne brinite.
- Moram majstore, muka me je naterala...
- Ništa ne brinite, nema dana da nekoga ne odvezem tamo...
Brzo je ugledao omanju belo okrečenu kućicu. Žurno je uzašao iz taksija, plativši i rekavši majstoru da zadrži kusur i da ga sačeka, jer stvar neće dugo trajati..
- Kako želite... - Majstor je slegao ramenima.
Na prozore su bile navučene bele neprovidne zavese, doduše belina im je bila sumljiva, nalik donjim krevetskim čaršavima. Majstora je kopkalo... Prvo je izašao na vazduh... Napravio je par koraka oko auta... Primakao se prozoru.
- ... urok .. kažeš... urok... znam ja za urok... čekaj samo da vidim... to... to... jeste...
Iza zavese je dopirao miris isparenja vode u koju su bačeni užareni komadi olova. Skskkkkkssssssss..skkkksssssssssssssskkkssssssss, skkkkkskssssssssss..
- ...Jeste, jeste... Sad ćemo mi to...sad...
Urok ide putem
nosi tikvu
tikva pade:
uroci poleteše
ko vetar po gori
ko rosa po travi
izmeriše visine
i dubine
odoše daleko
di žarko suce ne sija
di oro ne peva
di koka ne kvoca
di krava ne riče
di ovca ne bleji
di danak ne ječi
di sekira ne zveči
di mećava nema
di se Bog ne moli
di svog semena ne sije
ni na mokru mosta
ni na kamenu mozga
ni u tikvi suda
ni u pevcu strunje
ni u vuku zvona
ni u vučici roga,
ni u ..Kako se ono zoveš?
ni u Svetislavu uroka.
Sad još jedared!
Ide urok...

Majstor se brzo odmakao od prozora pogođen mirisima podzemlja i reči obojenih belim lukom. Slošilo mu se. Ušunjao se u auto...

- Evo me, idemo...
...
- Kosmičke sile. Poklapanje meseca. Čišćenje od uroka. Do ponoći. Koliko je to sati?
Ustao je. Širom je otvorio prozore. U sobu je uleteo svež noćni vazduh.
Stao je.
Rukama se naslonio na hladan lim koji je štitio drvo od truljenja. Pustio je da lepota hladne mesečeve svetlosti onako pročišćena od svih ovozemaljskih zala padne na njega. Pustio je da daleki, nedostižni, lepotom začinjeni mesec  spusti svoje blaženstvo, da ga osvetli i prosvetli njegovu dušu.
Dugo je tako stajao.
Bez misli, bez osećanja, bez namera. Nije osećao uroke. Nije osećao zlobu. Nije osećao bedu i nemaštinu. Nije osećao strah.
Disao je.
Disao.