S prvim jesenjim danima u selo se uselila, poput magle nečujno i tiho, misao o dugoj zimi. Traktori su brujali na sve strane, noseći sve što se moglo nositi iz širokog atara. Svako je grabio deo lepog vremena da smanji preostali posao. Žutelo se nebo, žuteli su se oblaci i oči su postajale žute.
S rane jeseni ljudi su se manje družili. S prvim mrakom zatvarali su se u topline svojih soba. Samo su mačori svojim baletanskim telom pokušavali da dosegnu zvezde.
Psi su povučeni u drvenu unurašnjost svojih kućica čamili čekajući gazde da ih puste s lanca, pa da onima na krovovima pokažu veličinu svoje šape.
Te večeri je porodica večerala lepo. Krompir u plehu, pored kriške sveže isečene ludaje i pokoje rebarce svinje, zaostalo i nekim čudom, pronađeno na dnu zamrzivača.
Biće i koja kost za Lakija.
- Da li to neko ide kad Laki tako laje?
- Nema to nikoga, ne laje tako kad neko dolazi. Upaliću svetlo!
- Sušaj! Ućutao je!
Kratko vreme, samo delić sekunde laveža psa nije bilo. Onda je opet počelo žešće nego pre.
- E, ovaj ker, ne da čoveku na miru da večera. Nek sačeka, biće i za njega. Jesi li mu dala nešto za ručak?
- Jesam , onaj paprikaš što je ostao, ne znam zašto laje. Izađi da vidiš. Izađi!
- Laki, ćuti!
Začula se neobična tišina, a zatim opet lajanje.
- Laki ućuti, posle ćeš...
- Samo laje! Ne sluša me! Eno ga opet! Iziđi ti!
- Ja, što ja, kad si ga dovodio bio je to tvoj pas!? Ja da izađem, ja!
Ipak se podigla i izašla. Laki je na svom lancu ispravio malo telo i kao i uvek veselo je zamahao svojim repom. Pomazila ga je!
- Laki, ćuti, sad će biti!
Lajanje se nastvilo opet!
- E, sad je dosta, taj ker!
- Laki, dosta je, dosta!
Taman je ustima prineo rebarce, ne bi li oglodao poslenje parčence fino ispečene masnoće, kad se lajanje pojačalo.
-Sad stvarno nečega ima. Idem da ga pustim , da vidim šta će biti.
Pušten s lanca, Laki je odjurio prema dnu bašte. Snažnim lajanjem pomešanim s režanjem odavao je trostruku svoju veličinu. Gazda je pojurio za njim.
Oči su se brzo navikle na mrak.
Ostao je zabezeknut. Na dnu bašte ležala je zaklana i napola istranžirana ovca. Nedostajala su dva zadnja buta. Uleteo je u kuću i ženi rekao
- Zovi policiju!
Crtež: Bunar.
S rane jeseni ljudi su se manje družili. S prvim mrakom zatvarali su se u topline svojih soba. Samo su mačori svojim baletanskim telom pokušavali da dosegnu zvezde.
Psi su povučeni u drvenu unurašnjost svojih kućica čamili čekajući gazde da ih puste s lanca, pa da onima na krovovima pokažu veličinu svoje šape.
Te večeri je porodica večerala lepo. Krompir u plehu, pored kriške sveže isečene ludaje i pokoje rebarce svinje, zaostalo i nekim čudom, pronađeno na dnu zamrzivača.
Biće i koja kost za Lakija.
- Da li to neko ide kad Laki tako laje?
- Nema to nikoga, ne laje tako kad neko dolazi. Upaliću svetlo!
- Sušaj! Ućutao je!
Kratko vreme, samo delić sekunde laveža psa nije bilo. Onda je opet počelo žešće nego pre.
- E, ovaj ker, ne da čoveku na miru da večera. Nek sačeka, biće i za njega. Jesi li mu dala nešto za ručak?
- Jesam , onaj paprikaš što je ostao, ne znam zašto laje. Izađi da vidiš. Izađi!
- Laki, ćuti!
Začula se neobična tišina, a zatim opet lajanje.
- Laki ućuti, posle ćeš...
- Samo laje! Ne sluša me! Eno ga opet! Iziđi ti!
- Ja, što ja, kad si ga dovodio bio je to tvoj pas!? Ja da izađem, ja!
Ipak se podigla i izašla. Laki je na svom lancu ispravio malo telo i kao i uvek veselo je zamahao svojim repom. Pomazila ga je!
- Laki, ćuti, sad će biti!
Lajanje se nastvilo opet!
- E, sad je dosta, taj ker!
- Laki, dosta je, dosta!
Taman je ustima prineo rebarce, ne bi li oglodao poslenje parčence fino ispečene masnoće, kad se lajanje pojačalo.
-Sad stvarno nečega ima. Idem da ga pustim , da vidim šta će biti.
Pušten s lanca, Laki je odjurio prema dnu bašte. Snažnim lajanjem pomešanim s režanjem odavao je trostruku svoju veličinu. Gazda je pojurio za njim.
Oči su se brzo navikle na mrak.
Ostao je zabezeknut. Na dnu bašte ležala je zaklana i napola istranžirana ovca. Nedostajala su dva zadnja buta. Uleteo je u kuću i ženi rekao
- Zovi policiju!
Crtež: Bunar.
Сунце, киша, олуја, све је ту.
ОдговориИзбришиХвала Веселинка! Поздрави!
Избриши