Gvozden

Tog je jutra sve bilo isto kao i prethodnog, u stvari  isto kao i svakoga jutra. Učmala palanka je disala jednakim ritmom.
 Nedostajalo je samo par dana, pa da ludnica otvori svoja vrata i da sjaj novogodišnjih praznika donese nemir. Lagani posustali koraci  stare godine su umorno prolazili noseći sa sobom nagomilane probleme, muku, a nekima i oronulo zdravlje.
Toga jutra isto društvo je kao i svakoga jutra mirno sedelo na svojim sedištima. Autobus se spremao za polazak.
Tačno na vreme.
Poštovana je želja  sanjivih putnika da stignu na svoju prvu jutarnju kafu pa da zagrejani i okrepljeni počnu radni dan.
 Nekoliko učiteljica, profesorka, šofer i kondukterka.  Naravno i on.
Poštar. ( Radi u PTT, pa otuda poštar.).
Kada ga je majka prvi put dodirnula svojim nežnim prstima i kada   osetila mekotu  njegovog majušnog tela, da bi oterala sve zle duhove, dala mu je ime Gvozden. Pretvorio se i stasom i glasom u Gvozden - čoveka iz bajke.
Kroz život je nosio osmeh. Spreman za šalu i bezazlenu opasku na svoj i tuđ račun.
Toga jutra ćutljiv. Jedva čujan pozdrav se teško iscedio sa pomodrelih usana. No i to nije za čuđenje, ustane čovek prazan, težak samome sebi, a ne drugima.
Autobus polako klizi prelazeći prve kilometre. Gvozden se podiže sa svoga sedišta , polako prilazi vratima i neljudskim glasom mrmlja.
- JJJJJDrrr- Nerazumljivo.
- Njeeeeee dooo- Nerazgovetno.
- Jjjjj khhhhhhh- Zbunjujuće.
Šofer shvata situaciju. Usporava. Staje, otvara vrata ne bi li u ugrejani autobuski vazduh ušlo malo svežine. Sa otvaranjem vrata krupno telo se stropoštalo i svom snagom je udarilo o tlo. Začas se ženska ekipa stvorila oko njega. Jednu je krupna šaka zgrabila  za nogu, drugu za ruku. Treća ga je podigla na krilo da ne leži na smrznutoj travi, četvrta je donela vlažne maramice, peta je zvala hitnu... Ženske ruke su ga raskopčavale, brisale ga vlažnim maramicama...Kodukterka je pozvala hitnu.

- Gvozden je gotov!
- To mora da je infarkt!
- Sigurno!
- Jeste li videle kako je pomodreo?
- Kako me je držao za nogu!
- Mene za ruku!
-Ne pušta, jedva ga lekar iščupao!
-Jedva ga strpali na nosila!
- Jaaadan!
-Valjda će biti dobro!
-Meni se ne čini...
 ...
- Ne znam šta mi se desilo, ali znam da su oko mene bile lepe žene i da su me mazile! Mnogo nežnih ruku, mnogo...
Ogjednom su žene zaplesale kolo uz najlepšu muziku na svetu.
Postale su vile.
Doticale su me sa bezbroj najnežnijih pokreta svojim hladnim prstima. Njihove kose su preko moga lica stvarale providnu mrežu. Grabio sam vazduh.
Oči sam držao čvsto zatvorene.
Rukama sam pokušavao da uhvatim neuhvatljivo. Stalno su mi izmicale.
Najzad sam jednu uhvatio za ruku. Postala je anđeo. Jednu sam uhvatio za nogu. Postala je anđeo. Anđeoski glasovi su prerastali u pesme sa Nebesa.
Postao sam deo Nebesa.
Postajao sam anđeo.
 Melodije.. .
Zvukovi savršene  beline i istančano isčišćenog tona su me obavili. Bio sam u Raju.
Bio sam u Raju!
Nisam pokušavao da otvorim  oči. Predao sam se. Nisam želeo ...
Probudio sam se bolom u ruci. Sa metalnog stalka je visila boca infuzije. Plakao sam.
...
Gvozden je u očekivanju praznika pomešao lekove. Popio je ono što se ne pije zajedno. Organizam je reagovao kako je reagovao.
...
- Dobar dan Gvozdene! Kako ste?
- Dobro, dobro, hvala , hvala...
- Gvozdene, ako su nekima žene došle glave, Vama su žene spasle glavu!
- Neka Bog čuva žene! ... Vile i anđeli se čuvaju sami! Ehhhhhhhhhh!
...

 Uspavana, mirna, utonula u zimsku tišinu ravnica je ćutala. Ostala je sama dok su praznici davali.
Slika na svili ,,Zima".