Kako ko, ja ovako

.

 Lakim korakom je došla do ulaznih vrata.

Vožnja bicikla kroz ulice na koje je novembar prosuo svo svoje bogatstvo je oterala umor. Radovala se dobrim vestima. Brzo je stigla jer ju je toplao vazduh gurao. Blago joj je duvao u leđa i činio sve da lakše i brže stigne.

Lakim koracima  je došla do ulaznih vrata bolničke trpezarije. Bila su otvorena. Pre nego što je zakoračila preko nepostojećeg praga, čula je poznati glas. Uzdizao se i odzvanjao je bilničkim hodnikom. Mogla je samo da se osmehne.

On je bio takav i nijedno mesto na svetu ga nije moglo promeniti. Nisu  ga u grlenosti sprečavala zabrinuta lica ostalih posetilaca, ni blagi bol koji je dolazio iz grudi.
Bio je takav.
Ušla je u prostoriju.
Osmeh na oba lica.
-Nije ti ništa! Pa tebe ovde slučajno drže.
- Ma kazo sam ja njima! Al neće da čuju! Neće!
- Šalim se! Važno je da ti je bolje! Donela sam ti gibanice. Ako želiš napraviću ti...
- Ne treba mi ništa! Nisam ni gladan ni žedan, imam sve! Jest da im je hrana ništa, al ja sam umiljat! Umem! Ja sa svima lepo, pa mi daju... dobio sam znaš kakvu parčekanju... Ija...
Na sebi  je imao pidžamu. Različit gornji i donji deo.  Dole sivo, s malenim listićima deteline, tek toliko da se razbije monotonija  kada bi načinio pokrete nogama.  Gornji deo svetlo plav. Ranfle na rukavima -sive.  Jedna je potpuno oparana i visi. Ako podigne ruku vide se guste dlačice. Ruka je snažna mišićava. Radna. Odisao je svežinom. Lice je bilo odmorno. Podmlađeno. Nije pamtio vreme provedeno u dokolici. Nije pamtio vreme u ispredanju dugih priča bez kraja.
- Meni je ovo ko godišnji odmor! Ništa ne radim! Šetam! Idem! Ima jedan deda, zove me Vojo...
Na trenutak se vratio unazad. Postao je majka. Pozivao je samoga sebe onim tankim neznim, jedva izgovorenim glasom...
- Pomognem mu, dodam mu vode...i mao leba...uzme od mene...
- Gde si Vojo... prolaznik dobacuje, pruža mu ruku.
- Di sam, tu sam! Uživam...
Otkud ti ovde?
- Ma, nije mi bilo dobro... ko da sam imo knedlu... uzo ja malo koka kole, da proteram, knedla stoji... neće nigdi... ni gore ni dole! Mislim, pojo sam nešto...al ne prolazi... neće...dođem kući ...ona mi da neki lek, bilo mi bolje, al, onda opet! Pa kod lekara, pa u bolnicu. Eto me tako tu!
- Šta ćeš , samo neka ti je bolje! - prolaznik odlazi.
Sedeli su okupljeni oko mlog stola na kome su stajale ponude za bolesnika. Sve oči su gledale i njega.
- Ta di mi neće biti bolje! Zalepili mi neke sisaljke! Pa meru! Meru! Spojili sve ...Kazali mi na  dva sata merenje, kao ono, gledim ja u sat... prošlo dva sata... Doktore... Kad ću kući? Kaže doktor:  ,,Kakvi kući , ti ćeš bar dve nedelje ovde!" JU, majko moja, dve nedelje! Al , eto!
A tek pilule! Gledim , neka kutija. Pilule, po tri, po pet, pa opet tri! Puna šaka. Ju, reko, sve to? Sve, gutaj! Gutaj, proguto sam sve, pa opet, opet i eto me! Dobro mi je. Još neki test, kažu da teram bicikli! Teraću, ne bojim se ja! Ima da ga teram...sve će da leti...
Ženo, ajd da mi napraviš onaj jorgan. Ćebe, šta li je? Sav s zgužvo, ne mogu da ležim, ni da se pokrijem...
Ajd, da se pozdravimo! Bio mi tvoj muž, dođe svaki dan, donese mi novine... ko će tolike novine čitati... Malo gledim, malo... pa dam nekom, ima takvih što nemu nikog! Šta ću? Kako ko, ja ovako!
Okupljeni se gledaju, ubace pokoju reč, malo se smeju, malo smeškaju. Drago im što mu je bolje, pa neka ispreda priče.

- Vidimo se sutra!
- Vidimo se sutra! Pozdravi kući! Ej, mogo bi malo pekmeza, od uroljani šljiva! Jel imaš...
- Imam !


Dve tegle, pa neka bira!