недеља, 27. новембар 2016.

Zec i krive noge

Proleće je završavalo svoj put, negde u daljini leto se spremalo da na nevidljivim krilima doleti u panonsku ravnicu, a mnogočlana porodica iscrpljena prolećnom nemaštinom praznoga špajza je blagdašnje popodne provodila ispod prve višnje koja se zarudela. Mnogo usta je gledalo u blago rumenilo.
- Kakva će to štrudla biti...
- Kakav će se sok sliti niz moje grlo...
- Kako ću je progutati zajedno s košticom...
- Prvo ću je dugo držati u ustima, dok sama ne odluči da razlije svoj kiselkasti ukus...
- Napraviću one tegljene kolače...
- Pritisnuću je svojim zbima, da pukne, da me poprska...

- Hej, da otpevamo onu:
Višnjičica rod rodila, višnjivišnjičica rod  rooodila...Šteta što ovde nema odjeka! Višnjićica rod rodila...
- Pst!...Pst...ruka je pokazivala u pravcu bašte.
  Pst, pst...Visilo je u vazduhu.

Negde uvrh bašte nešto se micalo. Virila su dva siva uha. Mreškala su se i plesala na lakom vetru.
Odnekud je dolutao zec.
 Mirno je  pravio samo njemu znanu stazu kroz mladu salatu. Onu prvu, tek dozrelu. Sočnu. Zelenu kao jed. U očima porodice :
Sveže opranu i blago začinjenu sirćetom zaostalim iz neke davno potrošene tegle s kiselom paprikom. Tako prelivena je mirisala na jesen i bogatstvo.  Sada se on usudio da sve to poništi...
- Pst, pst ...ruka je pokazivala u pravcu salate i mladoga luka.
 - Pst, pst, govorio je glas bez zvuka... tamo, tamo...brzo... brzo... tiho...tiho...
Voda je potekla na usta... uz salatu ... paprikaš... crven... od zečjeg mesa...mekog... mirisnog...u sosu od višanja...
- Pst... Pst...
Vojska čiji je glavni vodnik bila baka, zamenik majka, a vojnici  deca,  je razumela moćnu reč pst. Njih četvoro.  Jedan drugome do ušiju. Rasli su bez rano umrlog oca i bilo čije pomoći. Vojska se rasporedila na sve strane dvorišta. Svako je čuvao svoju teritoriju, ali ne od neprijatelja, već od dugouhog slučajno zalutalog mesnatog gosta. Počelo je stezanje obruča.
Gost se nije dao. Osetio je glad. Prepoznao je da mu je lonac blizu i da ga čeka sasvim izvesna sudbina. Svim silama se trudio da preživi. Trčao je levo, desno, napred, nazad...
Branioci su bili uporni. Verno su čuvali svoje granice od proboja. Neki su bili veštiji, a neki mnaje vešti.
Najmlađa od svih, devojčica plavih očiju i krivih nogu je dobila na čuvanje zonu kapije.  Stara drvena kapija koju je osiguravala drvena ruda zabodena u rupu, činila je naveću sigurnost, po proceni ostalih zahtevala je najslabiju odbranu. Devojčica nije mogla brzo da trči, ali da čuva kapiju je mogla.
Zec se nikako nije dao. U suludom trku nebrojenih pravaca, i nemogućih misija, izlaz je pronašao kroz krive noge.  Svom brzinom svojih lakih  nogu zec je izleteo na ulicu i ko zna gde...
Bitka je bila izgubljena. Vojska je bila naprašena, izgrebana i ojađena. Znoj se mešao sa dahom. Oči sa uzdahom, a brzo disanje i lupanje srca je odzvanjao praznim dvorištem.
Poraženi!
Paprikaš je nestao u oblaku prašine stvorene bosim nogama.
- Baš si nepretna!
- Kakva si!
- Ti si kriva!
- Ti!
Devojčica je plakala.
- Baš ste neki! Krivi ste vi! Što ste nju postavili na kapiju kad ima krive noge?! Dođi ti kod mene, nemoj plakati...
Sažališe se svi...
- Nemoj plakati, baš je bilo ludo!
-  Ala sam ga jurio. Samo što ga nisam uhvatio! Rukom sam mu dodirnuo rep!
- Nemoj plakati, ionako ne bi bio ukusan, a i bilo bi mi žao...
- Ne bih mogao da ga sredim!
- Ni ja!
- Ni ja!


Za nju, koja nije više devojčica, ali i dalje ima plave oči i krive noge!
Juka, dugo negovana!

2 коментара:

  1. И нека је зека умакао. На његовој сам страни била.
    А јука је лепа. И заслужена.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Вероватно прича не би опстала да је јадник био ухваћен!
      Поздрави!

      Избриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...