Hladno novembarsko jutro je preraslo u blago osunčan dan. Sunce je, iako škrto, davalo toplote. Manje škrto je davalo svetlost. Svetlost se širila. Osvetljavala je i razotkrivala vesele, tužne , uzurbane. Imala je moćnog saveznika:
Senku.
Senka je značila sve. Čitala je snove. Tumačila je stare kalendare i razotkrivala je tajne.
Senka je znala sve.
U svojoj tišini se kretala ulicom. Nije primećivala prolaznike. Povremeno bi se osvrtala, jer ju je proganjao osećaj praćenja. Činilo joj se da neko pravi odjek pritajenih koraka iza njenih leđa. U svojoj plašljivosti je delovala neskladno i iscrpljeno. Oko očiju je imala dva nepravilna polumeseca koja su naglašavala nemirne oči.
- Opet je tu. Preti mi svojom tišinom. Nedozvoljava mi da živim. Ne mogu da donesem odluku. Želim da pobegnem.
Opet je tu. Kako se okrenem gleda me svojim sivim bezličnim očima. Preti mi ćutanjem. Niko me ne poznaje tako kao ona. Neželjena pratilica mojih uspona i padova. Nezvana gošća u mojim nadanjima. Sumnja koja me izjeda. Nesposobnost da se otarasim neželjene.
Opet je tu. Zakonima fizike vezana zauvek za mene.
Da mi je pobeći. Uzeti nevidljiva krila i poleteti u daleku zemlju gde senke ne postoje. Bežim kao jegulja klizavim putevima, a ona ostavlja svoj trag.
Hladan dan je ušao u predvečerje. Senke su se mešale. Plesale su čineći nerazumljivi splet zamršenih niti. Postajale su strašnije. Hladnije. Više su skrivale nego davale. Izobličile su se. Prerasle su u nešto jače. Moćnije.
Stvorile su strah, groteskne maske su zaigrale.
- Niko me ne razume. Niko me ne zna. Niko u meni ne vidi ono što ja vidim. Želim mir. Želim beskrajne livade opijene mirisima tek rascvetalog prolećnog bilja. Želim reski planinski vazduh obojen mirisom mladih iglica borovine tek poprskane prvim kapima kiše. Želim strujanje morskog vazduha kroz moje vene i prvo spajanje s jutarnjom osekom. Želim daleke predele i kišne šume...
Nije joj preostalo ništa drugo već da uz pomoć velike čaše vode i male tabletice utone u san.
Za nju, oslikani muslin.
Senku.
Senka je značila sve. Čitala je snove. Tumačila je stare kalendare i razotkrivala je tajne.
Senka je znala sve.
U svojoj tišini se kretala ulicom. Nije primećivala prolaznike. Povremeno bi se osvrtala, jer ju je proganjao osećaj praćenja. Činilo joj se da neko pravi odjek pritajenih koraka iza njenih leđa. U svojoj plašljivosti je delovala neskladno i iscrpljeno. Oko očiju je imala dva nepravilna polumeseca koja su naglašavala nemirne oči.
- Opet je tu. Preti mi svojom tišinom. Nedozvoljava mi da živim. Ne mogu da donesem odluku. Želim da pobegnem.
Opet je tu. Kako se okrenem gleda me svojim sivim bezličnim očima. Preti mi ćutanjem. Niko me ne poznaje tako kao ona. Neželjena pratilica mojih uspona i padova. Nezvana gošća u mojim nadanjima. Sumnja koja me izjeda. Nesposobnost da se otarasim neželjene.
Opet je tu. Zakonima fizike vezana zauvek za mene.
Da mi je pobeći. Uzeti nevidljiva krila i poleteti u daleku zemlju gde senke ne postoje. Bežim kao jegulja klizavim putevima, a ona ostavlja svoj trag.
Hladan dan je ušao u predvečerje. Senke su se mešale. Plesale su čineći nerazumljivi splet zamršenih niti. Postajale su strašnije. Hladnije. Više su skrivale nego davale. Izobličile su se. Prerasle su u nešto jače. Moćnije.
Stvorile su strah, groteskne maske su zaigrale.
- Niko me ne razume. Niko me ne zna. Niko u meni ne vidi ono što ja vidim. Želim mir. Želim beskrajne livade opijene mirisima tek rascvetalog prolećnog bilja. Želim reski planinski vazduh obojen mirisom mladih iglica borovine tek poprskane prvim kapima kiše. Želim strujanje morskog vazduha kroz moje vene i prvo spajanje s jutarnjom osekom. Želim daleke predele i kišne šume...
Nije joj preostalo ništa drugo već da uz pomoć velike čaše vode i male tabletice utone u san.
Za nju, oslikani muslin.
А речи, а боје, друго? Шта ће јој таблетице?
ОдговориИзбришиKако Ти кажеш, све је то живот.
ИзбришиПоздрави В од В!