среда, 16. новембар 2016.

Prolaznost trenutka mladosti

Kada počinje budućnost?
U kom deliću sekunde se sastaju sadašnjost i budućnost?
Gde je jedinka, čovek, u ispletenim nitima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti?
Za nekoga razlika ne postoji, nema  prelamanja vremena , sve je  satkano u jedno:  u začarani krug iz kog nema izlaza. Krug u kome caruje samo jedno, bilo da je to prošlost, sadašnjost ili budućnost, ono unutrašnje, što nas čini ranjivim i nedostupnim, zatvorenim i nepoverljivim, ono što nas čini ljudima.
Dok je mlad,  čovek se bori s nevidljivim čudesima, putuje kroz neprohodne močvare, nevidljivim krilima preleće prašume i neprohodne visoke planine. Lakim skokom stigne s juga na sever, sa severa na zapad, sa zapada na daleki istok. Svi su prijatelji, stavrni, nestvarni, vidljivi, nevidljivi. Okreće se, gleda, zazire. Vidi ružičasto. Raširenim rukama grabi ne bi li dohvatio što više. Trudi se da mu mladost ne pobegne, da ne ostane bez ogromne snage koju ona donosi. Nekada nesvestan svojih moći i svoga dostojanstva gazi po mulju ne prljajući dušu svojuh cipela.
...
- Koji telefon nosi tvoj sin?
- On voli Ajfon. Voli Ameriku. Voli brzinu.
- Moja ćerka voli Samsung. Kaže Južna Koreja je zakon. Opet kupuje najnoviji.
- Pusti dete. Radi. Može sama da kupi  šta želi.
- Moj sin dobije da bira. Uslov je da ne prekorači određenu sumu.  Potpuno mu je svejedno da li je Ajfon, Samsung, GM ili već nešto drugo. Ja o tome svakako nemam pojma.
- Tvoj sin ne studira. Mora kako mora. Dobro je da se ne buni.
- Meni nije loše, ja nasledim ono što njemu ne treba. Ono što je izašlo iz mode.
- Ispada da sam najmodernija, bar što se telefona tiče, a nasledim i garderobu.
- I ja nasledim. Šta će meni novo? Dobro mi je šta mi daju.
- Kako kaže Mira: ,,Lepoj ženi sve lepo stoji". Prema tome...
- Ej , mladosti...
...
Nekad sam imala malo vremena za starije. Trebali su mi sati da povežem  razmišljanja i da ih razumem. Imala sam malo vremena u svakodnevnoj trci. Kako se godine nižu razumem bolje. Ispred oka mi slike bivaju jasnije.  Sagledavam.
Nedavno sam imala prilike da upoznam mladoga Novosađanina. Radi van Srbije. Otišao za poslom posle završene glumačke akademije.  Onako u spontanom razgovoru upitah da li zove svoju majku. Kaže ponekad. Ne zna šta bi joj rekao. Nema snage da joj govori o svojim problemima, da je ne bi uznemirio. Ne želi da otvara stare rane niti da čini nove. Vidim teško mu je.
Možda u meni vidi deo nje. Pričamo dugo. Govori svojim zvučnim dubokim glasom. Otvara se. U njemu vidim sve mladosti.  Vidim njihovu brigu. Vidim nedostajanje detinjstva i bezbrižnih dana. Ipak sagledavam koliko je carstvo  mladosti.  Obećavam gledanje neke nove pozorišne predstave čim se ukaže prilika.

Godine donose zrelost
Donose mir.
Donose blaženo saznanje prolaznosti lepote i mladosti. Ona odnosi spoljašnju lepotu, ali donosi ono nepocenjivo, unutrašnje.
Srećan je onaj koji u sadašnjosti uoči lepotu prošlosti.
Srećan je onaj koji sreću pronađe u malim stvarima.
Srećan je onaj koji gleda pticu u letu.
Srećan je onaj koji nevidljivim rukama dodirne hladni mesečev sjaj.

Slika na svili za lepotu!

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...