Priče iz lekarske ordinacije

Dan za danom,
Sat za satom.
Miut za minutom
Sekunda za sekundom,
Tren za trenom,
I
Prođe život!


Učinilo mu se da nešto nije kako treba. Nešto je visilo u vazduhu.
Osećao je to svojom unutrašnošću. Mislio ja da je to neka skrivena bolest koja ga iznutra izjeda i čini da oseća blagu gorčinu posle svakog uzetog zalogaja. Uputio se kod fabričke lekarke.
Izašao je ranije s posla. Pitao je šefa, sve je učinio da stigne na vreme dok lekarka radi. Na samom ulazu u ambulantu, činilo mu se da iza zelene oaze zasađene da prečišćava otpadne gasove fabrike i njenog najvišeg drveta nazire beli doktorkin mantil. Nije pogrešio.
- Sedite, samo Vi sedite...sad će doktorka, nešto joj nije dobro...
- Mogu ja da dođem i drugi put...
- Samo vi sedite...sad će ona...
Sedeo je.
Čekao je.
Čekao.
- Sestro izvinite , a da ja ipak dođem neki drugi put?
- Sedite samo,  sad će ona, još koji minut... Koliko Vi to čekate... Sad će još deset minuta...
Zaista beli mantil se lagano ušetao u čekaonicu, a zatim u svoju ordinaciju. Za njom je ušla sestra...
- Možete ući!
Polako je ušao. Stolica je bila prazna. Brzim pogledom je prešao sa stolice na ležaj za preglede. Doktorka je ležala sklopljenih očiju. Činilo sa da spava, ali joj je sluh bio odličan.
- Doktorka, da li Vam je dobro?... Da zovem sestru?!
- Nemojte ići...sad ću ja...sad... dobro mi je...
Ustala je i sela za sto.
- Šta je sa Vama?
- J..
- Aha,  Vaš karton, pa Vi niste dve godine bili kod lekara...
- J..
- Evo Vam dve nedelje bolovanja, pa dođite. Popijte ove antibiotike i dođite!
Poslednju rečenicu je izgovorila  vraćajući se u ležeći položaj.
Izašao je iz ordinacije. Sestra je čekala.
- Ne sekirajte se, uhvati nju to tako... dođite za dve nedelje kako tu piše. Vidimo se!
U bunilu je izašao iz ambulante.
- E, ovako sam i ja mogao! Ljudi moji, ko je ovde bolestan?
...
Ispred ordinacije kožnog lekara je bila poprilična gužva. Čekalo se da doktorka stigne i da najzad počne preglede već poprilično nervoznih pacijenata. Među okupljenima je bila i ona. Žena od pedesetak godina. Problem koji je imala je bio više estetske prirode i stvarao je nelagodu. Volela je Sunce, Sunce je volelo nju, ali njena koža to nije više mogla da podnese. Došla je da potraži pomoć.
- Sledeći!
- Dobar dan.
- Šta je s tobom?
- Došla sam doktorka, osećam blago peckanje i svrab od ...
- Skini se i stani kod vrata.
- Da se...
- Skini se i stani kod vrata!!!!
Stala je. Čutala je . Osećala je doktorkin pogled. Smatrala je da treba nešto da kaže.
- Smeta mi...
- Krštenica!
- Molim..
- Krštenica!
- Doktorka, znam ja koliko imama godina. Došla sam...
- Šta ti hoćeš? Hoćeš da ti ja pokažem šta ja imam? Kako moja koža izgleda? Kakve ja imam tragove od Sunca? - zadigla je majicu, pokazivala je svoje crvenilo koje onoj kod vrata ništa nije značilo. Podigla je suknju, pokazala je tragove na nogama, pa na rukama...
 - Slušaj! Daću ti ovu kremu! Neće ti pomoći! Nećeš je ni kupiti kad vidiš koja joj je cena! Ako je i kupiš neće ti pomoći! Lepo ti kažem NEĆE! Tvoj problem je  krštenica!
Žena se obukla, uzela je papirić na kome je nešto pisalo. Brzo je izašla iz ordinacije...
- Mili Bože, ovo kao u narodnoj pesmi: Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se!
U dvorištu ju je dočekao topao letnji dan. Mirisalo je na borovinu davno zasađenu u okviru bolničkog kruga. Mirisalo je na čistoću i jod.
Mirisalo je na davno izgovorenu  Hipokratovu zakletvu.

Slika na svili  ,,Zaboravljena".