Blesak u običnosti

Jutros se,  pored panja osušenog drveta, nekim skrivenim životnim putevima našao beli papagaj. Ni mali ni veliki. Besprekorno belog perja sa malom žutom tačkom pokraj svakog oka i nemarno podignutim perom koje je naglašavalo njegovu lepotu.
Sjaj perjaste beline je privukao čovekov pogled.
Neobičnost u sivilu maglovito mrazovitog jutra.
Nestvarni blesak u običnosti.
Polako je uz nežno obraćanje prišao i podigao pticu. Bila je ranjena. Verovatno je u svom bunilu izgubljenog doma lutala novembarskim hladnim bespućem.
Beli papagaj.
Besprekorna belina prvog mraza na besprekornoj belini perja.
Spoj nespojivog. Početak carevanja prvoga i gašenje carstva drugoga.

Kako je dospeo tu?
Da li je pobegao, iskoristivši nepažnju vlasnika?
Da li je namerno pušten kada se vlasnik zasitio obaveze?
Da li ga je veliki komšijski mačak poterao i u svom besu mu naneo bol?
Da li je slučajno ili s namerom dospeo baš tu?
Da li ga je lavež psa spasao oštrih kandži?

Čovek ga je podigao.  Uneo u kuću. Stavio  u kartonsku kutiju zaostalu iza kupovine letnjih cipela.  U kutiju je stavio pamučnu krpu i koru hleba.
Papagaj je osetio toplotu.
Toplo, kasno toplo, je dopiralo do izmučenog tela.
Čovek se okrenuo.
Nije mogao da gleda.